Слушајте Sputnik
    Аутобус

    Како је у београдском аутобусу 95 дочекана вест из Дубаија

    © Sputnik / Ивана Антић
    Живот
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић
    13096

    „Пише ли вам на том телефону колико ће дана падати ова киша“, пита ме у градском превозу старији господин, седиште до мог. „Могу да проверим“, кажем и заузврат добијам осмех.

    „Кад сте већ љубазни, боље проверите, ако већ можете, шта смо урадили у Дубаију. Нису ништа јавили на телевизији док сам био у кући.“

    У његовим плавим очима, уместо осмеха, назирем забринутост.

    „Рекли су, знаће се до десет, а сад је већ пола једанаест“, укључује се у разговор госпођа испред нас.

    Отварам интернет на телефону. Напетост око мене јача је од хладноће и кише која се слива низ прозоре аутобуса број 95.

    „Мало је спор, али сад ћемо видети“, објашњавам им док спуштају главе ка екрану, као да ће га тако убрзати.

    „Синоћ сам слушала на вестима како су променили процедуре, убацили паузу, ако им гласање не успе први пут, да могу да врше притисак. Ма, имају паре, подржавају их моћници… Бојати се… Али, да вам кажем, ја се ипак уздам у божанску правду“, покушава да нас умири госпођа.

    Њен глас не делује много уверљиво.

    Отварам сајт Спутњика. На топ један позицији, на жутонаранџастој позадини са Спутњиковим логом читам: „Ударна вест: Победа Србије! Косово није примљено у Интерпол!“

    Претрчавам у секунди вест да видим да ли су завршена оба гласања.

    „Шта кажу?“

    „Нису прошли. Завршена су оба гласања — ми смо победили!“

    „Ето, не може све са парама“, озарена је госпођа, сада већ сасвим сигурна у ону њену „божанску правду“. У то се никад не сумња, тамо у Херцеговини, у Требињу, одакле је давно дошла.

    „Е, још да данас Миле Додик положи заклетву и да се овај дан на најбољи начин заврши“, надовезује се на њену причу човек до мене. „Миле је, знате, прво село до мог и кад год идем тамо, прво прођем кроз његово, па тек онда кроз моје“, објашњава као да знамо где је то и као да је, после Дубаија, то сада веома важно. Устајем и припремам се да сиђем код Дома омладине. Човек се осмехује и пружа ми руку.

    „Све најбоље, госпођо. И свако добро.“

    Поздрављам се и са госпођом из Требиња и силазим. Напољу киша, ветар, сивило. А у мени њихова остарела насмејана задовољна  лица…

    Тагови:
    Интерпол, реакција, аутобус
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога