Слушајте Sputnik
    Главни захтев за измену спорног Закона је да извршење не увећева проблем који људи већ имају.

    „Где да ме депортујете, кад сам одавде?!“ Мигранти у својој земљи

    © Фото : Кров над главом
    Живот
    Преузмите краћи линк
    Сенка Милош
    2382

    Кредит у швајцарским францима, реституција, дуг трећем лицу, двострука продаја стана, само су неки од разлога зашто све више људи у Србији остаје без некретнине, а другог дома нема. Само у протекле две недеље у Београду забележена су четири случаја исељавања људи који су остали под ведрим небом.

    Самохрана мајка Јулијана Терек избачена је са сином на улицу из просторија једне месне заједнице у Београду пре непуне две године. У тој бараци живела је две и по деценије, са папирима које је, како наводи, од државе добила још по распаду Југославије.

    Понекад се догоди да активисти организације „Кров над главом“ спрече исељење, али су све чешће ненајављене акције извршитеља.
    © Фото : Кров над главом
    Понекад се догоди да активисти организације „Кров над главом“ спрече исељење, али су све чешће ненајављене акције извршитеља.

    „Пакао кроз који пролазим најбоље описује чињеница да тренутно на неки начин и не постојим, јер немам пријаву боравка“, каже она за Спутњик.

    „Шетали су ме од СУП-а до Центра за социјални рад, начелница ми је рекла, цитирам: ’Да ви спавате испод моста, да живите у нехигијенском насељу или да сте Ромкиња, ми бисмо решили ваш случај‘. А само сам тражила пријаву боравка. ’Ништа од тога, јер закон није предвидео решење за овакве као што сте ви, нажалост. Таквих је све више‘, рекла ми је“, прича Терекова. 

    По струци сликар — керамичар, Јулијана се цео живот бави израдом, продајом и изнајмљивањем костима, тај посао сада не може да ради, јер код пријатеља код којих тренутно борави нема простора, а уверила се и да је клијенти избегавају, након што су је видели у новинама окружену полицијом.

    Код пријатеља не жели да се пријави, не жели да им прави проблеме, јер како објашњава, сада је прогањају због тужби у вези са станом из којег је избачена. О мањкавости закона државе, која би требала да је штити, каже, најбоље говори и оптужба за бесправно богаћење, јер је узурпирала општински простор. Као да сам у неком Орвеловом делу, наводи она за Спутњик.

    „Могу да се пријавим код пријатеља, али ако дођу и не нађу ме на тој адреси, бићу прекршајно кажњена са 30.000 динара“, прича и додаје да би, да има тај новац, изнајмила стан. 

    У Градском центру за социјални рад подсећају да право на социјалну заштиту имају сви појединци и породице којима је неопходна друштвена помоћ и подршка, без обзира на који начин су доспели у ту ситуацију. Ако испуне критеријуме, они имају право на једнократну и друге видове социјалне помоћи, а могу и да поднесу захтев за смештај у прихватилиште или дом за старе.

    „Центар не може да реши стамбено збрињавање грађана који на овакав начин остану без дома, јер не поседује никаве стамбене јединице, нити је стамбено збрињавање у том смислу у делокругу нашег рада“, стоји у одговору Спутњику.

    У одбрану Јулијаниног права на дом стало је Удружење грађана „Кров над главом“, које јавности и држави покушава да објасни да мора да нађе начин да помогне, јер је на улици, због лошег Закона о извршењу и обезбеђењу, све више људи.

    Булевар краља Александра — активисти у одбрани јединог дома породице Маурер.
    © Фото : Кров над главом
    Булевар краља Александра — активисти у одбрани јединог дома породице Маурер.

    „Јасно је да се социјални проблеми не решавају у извршном поступку, зато смо Министарству правде поднели предлоге за измену Закона, а главни захтев је да извршни поступак не увећава проблем“, каже за Спутњик активиста организације Иван Златић.

    „Тражимо да се извршење не може спроводити на оној непокретности која има функцију дома. На другим, наравно може, као свуда у свету, јер неки људи имају по три, четири стана, пословни простор, викендицу. Ускоро ће предлог измене Закона Министарства правде бити готов, па ћемо видети да ли су то уврстили или не“, објашњава Златић.

    Он додаје да та организација није настала како би се бавила извршним поступком и по улицама бранила право на дом, што сада чини. Окупили су се после усвајања Закона о становању и одржавању стамбених зграда, који је у мртво слово на папиру претворио такозвано становање уз подршку, становање у социјалним становима или становање уз уплаћивање накнаде којом би социјално угрожени платили кирију. 

    „У тај закон је стављен само списак лепих жеља“, истиче Златић.

    Организација тражи измене закона, како би се становницима Србије у 21. веку осигурало основно право гарантовано конвенцијама Уједињених нација.
    © Фото : Кров над главом
    Организација тражи измене закона, како би се становницима Србије у 21. веку осигурало основно право гарантовано конвенцијама Уједињених нација.

    „Апсолутно ништа није урађено, нису обезбеђена средства да се локалне самоуправе којима је дато да се тиме баве, заиста и баве становањем уз подршку. Апсолутно немају никакав капацитет, нити је у најави да ће икада бити обезбеђени, не постоји стамбени фонд. Онај социјалистички, југословенски смо уништили, а не постоји ни иницијатива да се ово реши на неки други начин“, каже Златић.

    Он додаје да решења у свету, па и у нашем окружењу постоје, чак и без терета за државу. Једно од њих је да држава и од приватних инвеститора којима даје дозволу за градњу, тражи да изграде и по један социјални стан у згради.

    „Према подацима Еуростата, када је реч о квалитету становања, већ годинама на последњем месту смењују се Србија и Кипар. Није овде реч само о људима које сурово избацују на улицу, стотине хиљада људи у Србији сваког месеца приморано је да бира да ли да купи лекове, храну или да прво плати станарину или кредит“, упозорава Златић.

    Бескућник Јулијана Терек, која се труди да живи од свог рада, ипак је била приморана да поднесе захтев за социјалну помоћ, али је одбијена. Званично објашњење за ту одлуку није добила.

    Лидија Терек током једног од покушаја њеног исељења из бараке Месне заједнице, која, како каже, две године касније, није приведена намени.
    © Фото : Кров над главом
    Лидија Терек током једног од покушаја њеног исељења из бараке Месне заједнице, која, како каже, две године касније, није приведена намени.

    Осећа се потпуно незаштићеном, готово да се и не креће, јер ако је негде заустави полиција, могу и да је приведу.

    „Један од државних службеника ми је чак рекао да, као лице без дома, без пријаве стана, могу да ме депортују“, истиче.

    „’Где ћете да ме депортујете? Где‘, рекла сам му, ’кад сам рођена овде, имам држављанство, личну карту‘. То је срећа што имам личну карту, важећу“, наглашава, у очају, смејући се својој муци Јулијана Терек.

    Додаје да је свако ново избацивање из дома, чији је сведок преко медија, потресе до те мере да би искочила из коже. Највише је дирнуо недавни случај деведесетогодишње Маре Џанковић, коју су извршитељи, односно полицајци, изнели из куће на носилима.

    „Мало звучи херојски, али верујте, не претерујем, дала бих свој живот, не овако, да пресечем вене у кући, дала би свој живот негде тамо, на неки начин, да се ово више никоме не деси“, каже кроз сузе Јулијана Терек, жена без дома и излаза.

    Слично:

    Извршитељи плене све пред собом
    Мигранти се уселили у стан Радована Караџића
    Мајка устала из мртвих после 20 година да би одузела сину стан (видео)
    Тагови:
    социјална заштита, избацивање, бескућник, кућа, стан, извршитељи, подршка, закон, Кров над главом, Министарство правде Србије, Иван Златић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога