Слушајте Sputnik
    Живот
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 961
    Пратите нас

    Поносан сам на то што је мој деда урадио и за нашу Србију, али и на то што Јерменија и после 30 година памти њега и његове колеге које су погинули покушавајући да помогну јерменском народу када им је помоћ била потребна.

    Тако за Спутњик говори Огњен Шијаковић, унук Милисава Петровића, једног од седморице припадника Команде РВ који су погинули 12. децембра 1988. године када се њихов авион срушио приликом хуманитарне мисије, у оквиру које је тадашња СФРЈ послала помоћ Републици Јерменији разореној стравичним земљотресом.

    Јерменија није заборавила ту посаду. Њеним члановима у част је на обали Камаха подигнут велелепни споменик „Сломљена крила“, а и дан-данас, 30 година од несреће им одају почаст. Тако је било и ове године.

    Јерменија памти

    Председник Јерменије је током посете Србији угостио чланове погинулих пилота међу којима су били и Огњен и његова бака Мира Петровић.

     Спомен -плоча бесмртним српским пилотима у Јерменији
    Министарство одбране Војске Србије
    Спомен -плоча "бесмртним српским пилотима" у Јерменији

    Она каже да су пажња и поштовање са којима се Јермени односе према нашим пилотима за сваку похвалу и да им је због тога неизмерно захвална.

    „Верујте ми, ни родбина их се више не сети, а Јерменија памти! То ми много значи и неизмерно сам им на томе захвална“, каже она и додаје да је њен унук Огњен био у Јерменији и да је одушевљен том земљом и гостопримством људи.

    „Имам утисак да више тамо знају о овоме свему него овде у Србији. Размишљао сам да кренем дединим стопама и да будем пилот, да имам могућност да осетим ту лепоту неба коју је мој деда тако волео, али видећемо још. Тек ми је 14 година“, прича за Спутњик унук једног од српских хероја.

    Ове године, 7. децембра, у Јеревану је традиционално обележена 31 година од погибије наших пилота, а цвеће на споменик који је подигнут 1995. године положила је и наша војна делегација. Осим њих, присутни су били и чланови породица наших пилота, али и грађани Јерменије који нису заборавили њихову жртву.

    Седмог децембра 1988. године, Јерменију је погодио разоран земљотрес. Спитак и Лењинкан, градови на северу републике, срушени су до темеља. Након те катастрофе, грађевинари у Јерменији поново су разматрали стандарде у области грађевинарства и како поново све сигурно изградити. Према званичним подацима, погинуло је око 25.000 људи, око 140.000 становника су остали инвалиди, а око пола милиона становника је остало без крова над главом.

    Први притекли у помоћ

    Тадашњи председник СССР-а Михаил Горбачов упутио је позив свим земљама света за помоћ након те катастрофе. На тај позив се одазвало 111 земаља. Тадашњи југословенски државни врх одлучио је међу првима да пошаље хуманитарну помоћ, а наређење је добила Југословенска народна армија. Планиран је транспорт хуманитарне помоћи са расположивим транспортним авионима Ан-12 са аеродрома у Скопљу, као нашег најјужнијег војног аеродрома.

    Чланак у новинама о трагичној несрећи наших пилота у Јеревану у Јерменији
    скринсхот
    Чланак у новинама о трагичној несрећи наших пилота у Јеревану у Јерменији

    Чим су се стекли услови у Јерменији, за летење је отворен међународни аеродром у главном граду Јеревану, који је врло брзо постао најактивнији аеродром у региону, јер је почела да пристиже помоћ из свих крајева света. Први авион са хуманитарном помоћи из СФРЈ слетео је 10. децембра у Јереван. Тим летом успостављен је хуманитарни ваздушни мост Скопље-Јереван.

    Задатак превожења хуманитарне помоћи поверен је седмочланој посади из састава 675. чете, на челу са потпуковником Предрагом Маринковићем, који је био искусан пилот са скоро 6.500 сати налета иза себе, бивши наставник летења у Ваздухопловној војној академији и пилот који је у транспортној јединици Југословенског ратног ваздухопловства превозио високе функционере тадашњег државног врха Југославије.

    Не зна се узрок трагедије

    У касним вечерњим часовима 11. децембра Контрола летења аеродрома у Скопљу одобрила је полетање и лет на маршрути Скопски Петровец-Ларнака-Јереван. Током читавог лета, посаду је пратило лоше време.

    Приликом завршетка лета, на прилазу међународном аеродрому у Јеревану дошло је до катастрофе. На обали реке Камах у Јерменији, неколико километара од Ечмијаџина, 33 минута после поноћи 12. децембра, авион Југословенског ратног ваздухопловства са седам чланова посаде доживео је удес. До данас је остало неразјашњено шта је узрок те трагичне несреће.

    Тада је погинуло седам припадника Команде РВ и ПВО — Владимир Ерчић, Предраг Маринковић, Миленко Симић, Милан Мићић, Бориша Мосуровић, Милисав Петровић и Јован Зисов. То је у Југословенском ратном ваздухопловству била прва већа катастрофа транспортног авиона од средине педесетих година прошлог века и прва катастрофа војног ваздухоплова у иностранству.

    Након трагедије, тела наших ваздухопловаца стигла су 15. децембра у 14 часова на аеродром у Батајници. Дочекале су их стотине колега ваздухопловаца, пријатеља, чланова породица и све најодговорније старешине ЈНА и РВ и ПВО. Сахрањени су уз највише војне почасти у присуству чланова породица, пријатеља, државног и војног врха, те дипломатског представника СССР-а.

    Орден Пријатељства народа настрадалим пилотима у Јерменији
    принтскрин
    Орден "Пријатељства народа" настрадалим пилотима у Јерменији

    Указом Президијума Врховног совјета СССР-а, 27. јануара 1989. године, седмочлана посада авиона посмртно је одликована орденом „Пријатељство народа“ за испољену храброст и самопожртвовање приликом извршавања мисије пружања помоћи у отклањању последица земљотреса у Јерменији. Указ је потписао тадашњи председник Президијума Врховног совјета СССР-а Михаил Горбачов.

    Симбол две нације

    На седмогодишњицу од ваздухопловне трагедије, на месту удеса на обали реке Камах, подигнут је споменик „Сломљено крило“ као део спомен-комплекса посвећеног страдалој посади и пријатељству двају народа. Споменик је висок 12 метара, а само крило, као део споменика, дугачко је седам метара као симбол изгубљених седам живота. У основи споменика су мермерне плоче са именима наших ваздухопловаца, која су исписана на српском и јерменском језику. Са обе стране спомен-крила постављени су „хачкари“, камени споменици (јерменски назив за крст у камену). На левом делу су исклесани ликови две мајке (српске и јерменске) које тугују за изгубљеним синовима.

    Као знак нераскидиве везе јерменског и српског народа, почетком деведесетих година прошлог века, из Јерменије су послата два хачкара. Један „хачкар“ постављен је 1993. године у Земунском парку, поред улаза у Цркву Светог Архангела Гаврила, док је други постављен 1995. године у центру Новог Сада на месту где се некад налазила Јерменска црква.

    Централна церемонија обележавања 31. годишњице погибије седам ваздухопловаца обележена је у Земунском парку 12. децембра у 13 часова.

    Тагови:
    земљотрес, Срби, годишњица, пилоти, Јерменија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога