Слушајте Sputnik
    Живот
    Преузмите краћи линк
    Пише
    1948
    Пратите нас

    Откако је Путин поклонио пушку Александру Вучићу, аукцијске куће у свету почеле су да нуде разне артефакте које су припадале Обреновићима. Тако су се на тржишту појавили још једна пушка краља Милана, али и златна медаља Милоша Великог која је припадала његовом сину, краљу Александру и печат његове супруге, краљице Драге.

    „Путинов поклон је очигледно изазвао пажњу у свету и верујем да су колекционари схватили да је, можда, тренутак да неке вредне артефакте из колекције Обреновића изнесу на тржиште“, каже Михаиловић.

    Пушка подсетила на заборављену заоставштину

    Пушка коју је руски председник Владимир Путин поклонио свом српском колеги Александру Вучићу током њиховог сусрета у Сочију, у фокус пажње јавности, али колекционара, вратила је давно заборављену заоставштину династије Обреновић, практично несталу после Мајског преврата 1903. године.

    Мало је познато да је краљ Милан Обреновић био велики љубитељ уметности. Његова колекција обухватала је 210 дела — 32 уља, 131 акварел и пастел, 44 цртежа и три графике.

    За разлику од других крунисаних глава свога доба, укус краља Милана значајно се разликовао. Он није, као људи његовог статуса, био привржен академизму и сценама грчке и римске митологије, већ је сакупљао дела уметника који су у своје време важили за модерне. Тако су се у колекцији краља Милана нашла дела импресиониста — Монеа, Манеа, Дегаа, Сезана, Реноара, Гогена, Гиса, Редона, али и Тулуз Лотрека.

    „Колекција краља Милана била је једна од највреднијих колекција импресионистичког сликарства на југоистоку Европе, која је, нажалост, неколико година после Миланове смрти 1901. у неколико аукција распродата“, прича Дејан Михаиловић, писац и преводилац, аутор историјског романа „Подвизи и страдања грофа од Такова“.

    Потез огорчене краљице

    Након убиства Милановог сина, краља Александра и краљице Драге у Мајском преврату 1903, једини наследник Обреновића постала је Миланова бивша супруга краљица Наталија, која је на две аукције распродала не само платна, већ и други уметнички мобилијар у власништву Обреновића. Прва аукција одржана је у бечком Доротеуму, у октобру 1905. године. Пошто је та аукција имала великог одјека у јавности, у лондонском хотелу Друо, неколико месеци касније, у фебруару 1906, распродат је остатак колекције.

    „Краљица Наталија је то учинила да ли из неке врсте огорчености због свега што је доживела, а доживела је тешку судбину (развод, протеривање из Србије, смрт сина)… Она је неке уметничке слике чак поклањала и својим собарицама“, каже Михаиловић.

    Из данашње перспективе посматрано, може се рећи да се радило о небризи према националном благу:

    „Краљица Наталија била је, иначе, велики добротвор српског народа, и у Балканским ратовима, и у Првом светском рату, али мислим да је одговорна за губитак велике уметничке колекције. Она је била омиљена српска краљица. Требало је то сачувати, али тако се одиграло.“

    Како се рађао „екстравагантни“ укус краља Милана

    Уметнички укус „првог српског краља после Косова“, како је краљ Милан називан, слагао се у потпуности са његовим карактером. Нису му биле блиске активности карактеристичне за европско племство тога доба, каже Михаиловић. Више му је пријало да се креће у боемским круговима, него да посећује племићке салоне.

    © Wikipedia /
    Породична фотографија на којој су приказани краљ Милан и краљица Наталија са сином Александром.

    Прича о уметничкој збирци Обреновића води нас у Париз са краја 19. века, у Бел епок, доба када је француска престоница звана Градом светлости, у време канкана, Мулен ружа и боемије на Монмартру, који је од сиромашног предграђа Париза у то време постао стециште сликара и уметника.

    Веза краља Милана и импресиониста почиње, изгледа, у младим Милановим данима, када је, као српски кнез, посећивао атеље Феликса Надара, где је 1874. израђен и Миланов портрет. Надар, писац, карикатуриста и фотограф, свој атеље на Булевару капуцинера број 35 уступио је за изложбу „Анонимног друштва уметника, сликара, вајара и гравера“, која је трајала од 15. априла до 15. маја 1874. Изложба је изазвала скандал, а новинар Лерој је уметнике подругљиво назвао „импресионистима“, према слици Клода Монеа „Импресија, рађање сунца“.

    Љубитељ нових уметничких тенденција

    Исте године у Надаровом атељеу израђен је Миланов портрет. Могуће је да је српски кнез видео и изложбу импресиониста. Много тога говори да је Милан посетио Надаров атеље, иако је био на лошем гласу у високом париском друштву.

    „Очигледно је да је краљ Милан имао укуса и да је волео нове уметничке правце и тенденције у уметности“, каже наш саговорник.

    Милан се дружио са два велика париска трговца уметнинама — Амроазом Воларом и Камондом, Јеврејином који је у Париз дошао са Балкана.

    Црни бисери за једно платно

    Посебну пажњу изазива мистерија о вези између краља Милана и сликара Анрија Тулуз-Лотрека, човека који је у својим делима опевао ноћни живот тадашњег Париза. Позната је сцена из филма Џона Хјустона „Мулен руж“ из 1952, када се краљ Милан појављује у једној сцени на Лотрековој изложби и купује слику. Француски писац Пјер ла Мир, чији је роман „Мулен руж“ Хјустону послужио као предложак са сценарио, краља Милана неколико пута помиње у књизи као купца два Лотрекова платна.

    © Wikipedia / Морис Жибер
    Морис Жибер: Господин Тулуз портретише господина Лотрека, фото-монтажа, око 1891.

    Наш саговорник наводи још једно дело, мемоаре Ла Гули, чувене играчице канкана и Лотрековог модела:

    „У књизи се помиње како је код Ла Гули и њеног пријатеља једног дана дошао гроф од Такова, како се краљ Милан представљао у иностранству и понудио јој црне бисере за неку слику Тулуз-Лотрека. Они нису веровали да су то црни бисери, па их је тај њен пријатељ Луј разбио. Једва је то урадио и тада су схватили да се заиста радило о црним бисерима.“

    Друго сведочанство које помиње Ла Гули говори о сусрету између Лотрека и краља Милана. Када му се Милан представио, Лотрек, потомак старе племићке лозе, питао га је да ли су преци Обреновића учествовали у Крсташким ратовима, желећи да га омаловажи. Милан се, према сведочењу Ла Гули, није увредио, већ је купио две његове слике.

    О којим се уметничким делима ради, не можемо са сигурношћу рећи. Тек, у Ла Мировом роману, у фусноти, помиње се да је Лотрекова слика „Госпођица Ча-У-Ка“ била у Милановом власништву.

    Реконструкција онога што се може сматрати уметничком збирком Обреновића тежак је посао који изискује много посвећености и истраживања. Давно заборављени и прекривени патином драматичних догађаја који ће уследити након њиховог, такође драматичног, нестанка, Обреновићи су и даље загонетка.

    Тагови:
    заоставштина, уметност, Обреновићи
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога