Слушајте Sputnik
    Живот
    Преузмите краћи линк
    Пише
    Спутњик на српском Косову (13)
    0 1400
    Пратите нас

    У наставку серијала „Спутњик на српском Косову“ отишли смо у Косовску Митровицу да бисмо вам испричали причу о љубави. О љубави према једном мушкарцу, према породици, према једном граду, љубави према Богу, језику и љубави према две земље — Србији и Русији. То је прича која буди наду у опстанак Срба на КиМ.

    Весна Илић је асистент на Филозофском факултету у Косовској Митровици, где је завршила основне студије, а сада је на докторским у Београду. Руски језик упоредо од 2012. године предаје и у Призрену.

    Она је прва жена предавач на Призренској богословији од њеног оснивања 1871. године. Указана јој је велика част да ради у школи која је увек имала, а посебно данас има, изузетно важну улогу у очувању верског, али и националног и културног идентитета Срба на Косову и Метохији. У Богословију ју је, пре свега, довела љубав према руском језику.

    Љубав према Русији, а срце на Косову

    „Та љубав је постојала још од основне школе, од петог разреда професорка Гордана Славковић нам је пренела тај руски дух, руску културу, тако сам стекла и љубав према Русији. А онда се љубав само увећавала у средњој школи, тамо нам је предавала Панимирка Бранковић, која нас је звала „мило“, „пилићи“. Видела сам да ме Русија привлачи, православље и њихова култура. Схватила сам да је на истоку мудрост“.

    Весна је као студент и отишла на место са кога долази мудрост, због љубави отишла, због љубави се на Косово и вратила. Љубав вас води, али понекад мало и кочи, да се нисам заљубила, имала бих још више оцене на факултету, каже у шали.

    Привилегија је радити у Призрену, али пре свега, то је посао за душу, радити са двадесет дечака жељних знања, а мој задатак је, пре свега, да заволе руски језик, каже Весна.
    © Sputnik / Бранко Максимовић
    "Привилегија је радити у Призрену, али пре свега, то је посао за душу, радити са двадесет дечака жељних знања, а мој задатак је, пре свега, да заволе руски језик", каже Весна.

    Њен супруг, такође уз осмех, каже да то није тачно, да су једно другом увек помагали. И са њим разговарамо у центру Косовске Митровице:

    „Баш у овој кафани ’Бели двор‘ смо се довозили, развозили, помагали, пратили једно друго. Ја сам, додуше, стао са школовањем, завршио сам Вишу економску, а њој сам помагао максимално, колико је у мојој моћи. А и она мени здушно помаже, ја без ње не бих могао ништа у животу“, каже за Спутњик Борко Илић.

    Троје деце и ђаци

    Без Весне на могу ни Христина, ни Ирина, а посебно најмлађи, Михајло, који је још у вртићу. Питамо је како уз троје деце, предавања у Митровици, одласке у Призрен, али и у Београд, због истраживачког рада на докторским студијама, успева све да стигне.

    Михајло је највећа маза у породици, али сукоро неће бити најмлађи, док смо репортажу о овој породици приремали за емитовање, Весна нам је јавила да чека четврто дете.
    © Sputnik / Александар Милачић
    Михајло је највећа маза у породици, али сукоро неће бити најмлађи, док смо репортажу о овој породици приремали за емитовање, Весна нам је јавила да чека четврто дете.

    „Пре свега уз Божју помоћ, онда уз помоћ породице, супруга, мајке. И наравно, деца ми помажу, тако да се некако организујемо“, каже ова млада професорка руског језика.

    Поред своје, прва жена која предаје у Богословији у Призрену има и двадесеторо деце која у школи уче и живе. Руски је обавезан предмет у првој и другој години. „Волим рад са студентима, али богослови су посебни“, каже.

    „То је просто посао за душу, радити са дечацима који су жељни знања и приближити им руску културу, да они, пре свега, руски језик заволе, то је негде мој задатак. Привилегија је радити у Призрену, а када је реч о студентима, ту су друга, трећа и четврта година којима предајем руски романтизам, реализам и 20. век. Држим вежбе као асистент и трудим се да им пренесем знање, наравно, да им приближим руску књижевност која је, као што каже Томас Ман, највећа књижевност света“.

    Ђаци и професори Богословије у Призрену са игуманом Хиландара Методијем и владиком рашко - призренским Теодосијем.
    © Фото : Призренска Богословија
    Ђаци и професори Богословије у Призрену са игуманом Хиландара Методијем и владиком рашко - призренским Теодосијем.

    Унука писца Томе Радосављевића

    Откуд овој младој жени толики осећај припадности и љубав према Русији, а посебно родном крају?

    Један од узора прве жене професора Призренске богословије је њен деда Тома Радосављевић, познати писац са Косова, по коме име носи и књижевна награда. Тома Радосављевић био је професор у средњој школи у Лепосавићу, у том позиву наследила га је Веснина мајка, а сада је она на истом путу. Жали што се о његовом раду ван Косова мало зна.

    „Писао је књиге чије теме се односе на ситуацију на Косову и Метохији, уопште људе који су ту живели. Једна од књига је ’Јаничар‘, затим ’Оплакана Србија‘, ’Године ужаса‘, сви ти наслови говоре о каквим је годинама које су за нама реч и шта је он описао. Надамо се, чули смо да се Драган Бјелогрлић распитује за његове књиге и да ће снимити филм на тему једне од тих књига. Ето, можда се на тај начин представи његов рад Србији и свету“.

    Веснин деда, Тома Радосављевић, по коме име носи књижевна награда. Јаничар, Оплакана Србија, Године ужаса, само су неки од наслова у којима је описао живот Срба на Косову.
    Веснин деда, Тома Радосављевић, по коме име носи књижевна награда. "Јаничар", "Оплакана Србија", "Године ужаса", само су неки од наслова у којима је описао живот Срба на Косову.
    Нема страха кад се верује у Бога

    Весна има троје деце, два посла, завидну каријеру, пред њом је докторска титула, а има тек 31 годину. Није, наравно, једина успешна млада жена у Србији, али је њеним колегама у Београду несхватљива чињеница да је остала да живи на Косову. Сматрају да би на другом месту постигла више, да живећи на југу — ризикује.

    „Страх је присутан код људи који се не уздају у Бога, ми се овде пре свега уздамо у Бога и трудимо се да на неки начин допринесемо тој стабилности, оно што је до нас, малих људи. Овде су моји корени, желимо да овде наша деца расту, да буду прави православци и Срби на месту где је то сада најтеже бити, на Косову и Метохији, да овде остану и заснују своје породице“, прича нам Весна.

    Увек смо се подржавали и здушно помагали, без Весне не бих могао ништа у животу, каже њен супруг Борко.
    © Sputnik / Дејан Симић
    "Увек смо се подржавали и здушно помагали, без Весне не бих могао ништа у животу", каже њен супруг Борко.

    Тако размишља и њен животни пратилац, каже да не би могао да замисли живот на другом месту, само на Косову.

    Ово је колевка Србије, црква Светог Петра је мајка свих цркава, како рече митрополит на прослави 800 година, односно миленијума рашко-призренске епархије, како се помиње у књигама и списима. То нам је генетски, наш код, који је урезан у нашу суштину. Можда би појединци желели неки живот у Београду или било ком другом граду, али ми не. Ми остајемо овде“, истиче Борко Илић.

    Док смо репортажу о првој жени-предавачу у историји Призренске богословије у Београду припремали за емитовање, Весна нас је позвала да нам каже да чека четврто дете.

    Има ли лепшег краја приче о љубави, вери и нади са Косова и Метохије?

    Весна има два посла и троје деце, путује на посао у Призрен, на студије у Београд, каже да све стиже пре свега уз божију помоћ.
    © Sputnik / Бранко Максимовић
    Весна има два посла и троје деце, путује на посао у Призрен, на студије у Београд, каже да све стиже пре свега уз божију помоћ.
    Тема:
    Спутњик на српском Косову (13)
    Тагови:
    нада, вера, љубав, Тома Радосављевић, ђаци, деца, Весна Илић, мајка, професор, руски језик, Призренска Богословија, Косовска Митровица, Спутњик на српском Косову
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога