Слушајте Sputnik
    Живот
    Преузмите краћи линк
    Пише
    Спутњик на српском Косову (12)
    0 2722
    Пратите нас

    Увек кажем, ако треба да страдам, макар да страдам ту, где је моје. Не тражим ничије, али ово небо је моје. Само седимо и своје не дамо.

    Овако започиње причу Оливера Радић, професорка српског језика док нас дочекује у свом дому у Ораховцу, у јединој улици у том граду у Метохији у којој још живе Срби. Свуда около су Албанци.

    Предвече је, време када се они који живе на малом простору око православне цркве закључавају. Ненајављени, куцамо на врата жене коју смо упознали само преко њених текстова.

    Професорка српског бави се и новинарством извештавајући из Ораховца, Велике Хоче, али и из других делова Косова и Метохије.

    Срби своје не дају, чак и кад им је остала једна улица

    У њеној варошици некада је живело три хиљаде Срба, а данас их је десет пута мање. Највише их боли када одлазе млади, породице са децом.

    „Сада нас је толико мало да када оде и само један човек као да их је отишло стотину“, прича Оливера.

    У школи „Доситеј Обрадовић“ ове године има 37 деце и петоро предшколаца, у гимназији је само 16 ђака.

    Екипа Спутњика у Ораховац је стигла предвече, у време када се они који живе на малом простору око православне цркве, закључавају.
    © Sputnik / Дејан Симић
    Екипа Спутњика у Ораховац је стигла предвече, у време када се они који живе на малом простору око православне цркве, закључавају.

    „У нашим животима све је импровизовано. Чак и игралиште за нашу децу, пошто је огромно остало у доњем делу града. На њему се данас све мање играју наша деца, зато што су неке куће продате комшијама Албанцима из доњег дела града. Њихова деца желе ту да се играју. То су деца, не можете да им кажете: ’Немојте ту да се играте‘. Ми морамо да будемо обазриви, јер ако дође до сукоба међу децом, као што је било мањих чарки, то увек може да уплете родитеље.“

    Мајка четири Југовића

    Оливера је носилац Ордена Мајке Девет Југовића. Добила га је од Епархије рашко-призренске, јер је мајка четворо деце. Најстарији Јован од ове школске године предаје у Богословији, али је и парох призренски при Цркви Светог Ђорђа, нешто млађа Стефана студира туризам и економију, Димитрије је трећа година гимназије, а најмлађи Атанасије иде у шести разред. Она и супруг Благоје чине све да их сачувају од пошасти времена и места на којем живе.

    Оливера је носилац Ордена Мајке Девет Југовића. Добила га је од Епархије рашко – призренске, јер је мајка четворо деце.
    © Sputnik / Приватна збирка
    Оливера је носилац Ордена Мајке Девет Југовића. Добила га је од Епархије рашко – призренске, јер је мајка четворо деце.

    Огорчена је политиком привремених власти у Приштини, али каже да је она, после свега што су Срби на Косову преживели, очекивана. А однос наше државе према онима који су остали на Косову и Метохији је боли:

    „У новчанику имам две личне карте, једну коју срцем носим, где сам држављанин Србије, што сам одувек, а друга говори да сам држављанин ’републике Косово‘. Много ми је тешко било када сам морала да прихватим ту личну карту, али то је само обичан папир. Без њега не могу овде да се крећем и морала сам да га прихватим.“

    Прича нам и муке са регистарским таблицама:

    „Ауто морам да региструјем на КС. Кад њиме одем у Београд, тамо ме псују, мисле да смо Шиптари, па ставимо велики крст, који склонимо кад се вратимо. Ето, такав је тај живот, мораш да водиш рачуна о свему. Грађани смо другог реда, немамо пасоше које имају наши сународници у централној Србији. Син је студирао у Грчкој, за четири године ниједном нисмо отишли да га посетимо, зато што смо морали по визу у Приштину и да тамо чекамо. Нисмо хтели“, објашњава наша домаћица у енклави.

    И на клупи за заљубљене предвече у Ораховцу нема никога, безбедније је остати код куће.
    © Sputnik / Дејан Симић
    И на клупи за заљубљене предвече у Ораховцу нема никога, безбедније је остати код куће.

    Умирање живих, умирање мртвих…

    Она додаје да вероватно не можемо ни да замислимо колико све то боли Србе који су остали на Косову и Метохији, који се свакога дана боре.

    „Морамо, морамо да идемо даље! Одемо и до гробља, а оно цело порушено, нема живих ни споменика… Умирање живих, умирање мртвих, умирање трагова. Моја професорка Митра Рељић је пописала нека гробља на Косову и Метохији, па и ово наше. Сада је једини доказ да су нека имена и презимена била исписана — њена књига. У њој спомиње неког старог кафеџију или неког ко је убијен у једном или дугом рату или неког земљоделца. То је остало сачувано само у тој књизи, тамо, на гробљу, од неких споменика није остало ништа.“

    Поред рада са децом у школи, Оливерина велика страст је писање, почела је да ради као новинар, јер је осетила потребу да каже људима шта се дешава и како се живи на Косову и Метохији.

    Изложба Оливериних фотографија у Матици Српској у Новом Саду - посебан сегмент изложбе посвећен је киднапованим и убијеним Србима из Ораховца.
    © Sputnik / Приватна колекција
    Изложба Оливериних фотографија у Матици Српској у Новом Саду - посебан сегмент изложбе посвећен је киднапованим и убијеним Србима из Ораховца.

    „Направила сам интервју са великохочанским парохом, оцем Миленком, он је рекао: ’Не желим да правимо интервју, ово што ти и ја сада причамо, то није интервју, то је живот‘. То је мени била лекција, уопште нисам новинар, ја сам само неко ко жели да приближи свету оно што се овде дешава. Стално се вежем за причу једне баке у селу Дрсник, водила ме да посетимо њихово гробље, каже: ’Лепо је овде, обнављају нам село, вратили смо се ми стари, али ми стари само одимо повр‘ земље, а несмо живи‘. Хоћу да кажем, ако нам деца не остану овде, ако се не чује дечја граја, нама нема живота.“

    Велика поука предака

    Кроз кућу Оливере Радић прошла је и сва со наше памети, странци који траже истину о Косову, па и нобеловац Петер Хандке. Уз најлепше метохијско вино, слушали смо како их је дочекивала и испраћала.

    Кроз кућу Оливере Радић прошла је сва со наше памети, странци који траже истину о Косову, па и нобеловац Петер Хандке.
    © Sputnik / Приватна збирка
    Кроз кућу Оливере Радић прошла је сва со наше памети, странци који траже истину о Косову, па и нобеловац Петер Хандке.
    А нас је испратила речима да верује да је живот са Албанцима могућ, јер поново могу бити добре комшије. Испратила нас је речима које су утеха свима који верују да још ништа није готово:

    „Тешко је, али нема одустајања! Требало би да се сетимо наших предака. Они су могли да оду преко Албаније, да освајају и да се врате преко Кајмакчалана у своју земљу. А шта смо ми овде урадили? Ништа, седели смо на своме и потврђивали смо својим присуством наше постојање. Само то треба и да радимо. Јесте тешко, јесте болно, јесте да смо понекад и бесни, умемо и да галамимо и да се свађамо, али морамо да се боримо. То је једина жртва.“

    Тема:
    Спутњик на српском Косову (12)
    Тагови:
    окружење, опстанак, деца, школа, одлазак, умирање, Албанци, улица, Срби, Ораховац, Спутњик на српском Косову
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога