Слушајте Sputnik
    Живот
    Преузмите краћи линк
    0 1022
    Пратите нас

    После више од 21 године хотел „Гејзер“ у Сијаринској Бањи, 52 километара од Лесковца, данас има само једног госта, осамдесеттрогодишњег Живојина Перовановића из Швајцарске, кога је пандемија вируса корона задесила баш у овом лечилишту, на шта он гледа као на благослов.

    „Осећам се као цар Селасије и као Тито јер имам свог личног кувара, лекара, собарицу, најбољу собу у хотелу … Сви они сада на посао долазе само због мене. Моје царство је читава Бања”, речи су којима Живојин за „Југ медију“ описује како се осећа као једини гост у хотелу од 119 соба.

    Он је у ову бању дошао пре почетка епидемије и имао у плану да се врати својој породици у Швајцарској, али га је затварање граница спречило у томе.

    Могао је, каже, да се снађе и отпутује до свог стана у Београду, а потом и са сином до Швајцарске, али с обзиром на своје године, знао је шта га тамо чека.

    „Ја имам толико година да бих могао шест вируса да узмем. Боље што сам остао овде, тамо бих можда крепао одавно, а да сам отишао у Београд био бих као затвореник, не бих могао ни да шетам. Овде после оброка шетам по тераси и ходницима хотела, удишем свеж ваздух, а особље ме чува као цара, у ствари они су према мени били и пре овога добри, зато што је карактеристика ових људи овде је да су добри“, прича Перовановић.

    Друштво му прави особље хотела. Са момцима из обезбеђења игра карте, са рецепционерима разговара, обилазе га медицинске сеsтре и директор, куварице свако јутро питају шта жели да доручкује и руча, а вечеру сваке ноћи на тераси дели са својим новим пријатељима, голубовима.

    „Деци сам рекао да не брину .Aко умрем, сазнаће. Aли ја овде нећу да умрем јер живим као цар”, прича Жика с осмехом.

    Никада се, истиче, није бринуо да ће се у овом хотелу заразити, а када слуша вести о епидемиолошкој ситуацији у Србији, све му то делује као да је милион километара далеко.

    „Не осећам страх од вируса, уплашио сам се само да ми не порасте стомак јер само једем и не радим ништа, фали ми само шетња и наравно деца”, прича саговорник.

    Ипак, признаје да када се дан заврши а он празним ходницима оде до своје собе, све некако делује сабласно и мрачно, и иако је све њему подређено, недостају му људи.

    „Ружно је када се накашљем, а цео трећи спрат звони , празно. Али брзо ће све ово проћи, а ја ћу бити ту да сачекам госте да се поново дружимо”, поручује Живојин.

     

    Тагови:
    изолација, коронавирус
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога