Слушајте Sputnik
    Живот
    Преузмите краћи линк
    Пише
    1571
    Пратите нас

    Да Србима култура сећања није јача страна, могли смо се уверити и јуче кад је објављена вест да је преминуо Златко Портнер, легенда југословенског рукомета и члан вероватно најбољег рукометног тима свих времена – шабачке Металопластике.

    Иако су од средине осамдесетих прошле деценије, а Србија одавно постала земља у којој је рукомет више инцидент него спорт, жалосно је што смо се шабачке Металопластике сетили више него тужним поводом – прераним одласком легендарног рукометаша који нам је, и са тимом и са репрезентацијом, улепшао многе дане.

    „Шабачки ванземаљци“ моћнији и од „дрим тима“

    А „Шабачки ванземаљци“ су средином осамдесетих били моћнији тим и од Зидановог Реала и Гвардиолине Барселоне у време кад су они владали европским фудбалом, а вероватно и од првог америчког „дрим тима“ из 1992. предвођеног Мајклом Џорданом, Меџиком Џонсоном и Леријем Бирдом.

    У једној анкети Међународне рукометне федерације 2000. године, Металопластика је проглашена другим најбољим рукометним клубом Европе у 20. веку, али је важно истаћи да је тад наша земља била под међународним санкцијама, свеже бомбардована, као и да је интернет био доступан малом проценту становништва Србије, односно главнини гласачког тела у тој анкети.

    Можда у рукомету има клубова са више трофеја од Меатлопластике, али оно што су „Шабачки ванземаљци“ освојили за неколико година, тешко да ће икад ико успети. Током осамдесетих година освојили су седам пута првенство Југославије (тада рукометне велесиле), четири Купа СФРЈ и два пута Куп европских шампиона 1985. и 1986, уз претходни пораз у финалу, на пенале, 1984. године.

    Идеалан спој вештине и мангуплука

    Половина тима Металопластике играла је у југословенској репрезентацији и заслужни су за златне медаље на Олимпијским играма 1984. и Светском првенство две године касније. Генерацију Златка Портнера, Милета Исаковића, Веселина Вујовића, Веселина Вуковића, Јасмина Мркоње, Слободана Кузмановског, Јовице Цветковића, Мирка Башића и осталих красио је идеалан спој спортске вештине и мангуплука.

    Какви су мангупи били казују бројне анегдоте, попут оне да су се у свлачионици картали мање од сат времена пре полуфиналне утакмице Купа европских шампиона, или кад су на припремама на Тари украли клупски аутобус не би ли се одвезли до кафане.

    Кад је реч о спортској вештини, толико су били добри да су клубове који играју на снагу побеђивали снагом, а оне који воле да се надигравају – техником. И не само да су побеђивали најбоље где и кад су стигли, него су их често и понижавали.

    У финалу Купа европских шампиона 1985. мадридски Атлетико победили са седам голова разлике у Шапцу, да би их у Мадриду, пред 15.000 љутих шпанских навијача понизили са десет голова разлике. Били су прва екипа која је освојила Куп шампиона без пораза.

    Идуће сезоне, у четвртфиналу савладали су до тада на свом терену непобедиви немачки Магденбург, да би их после у Шапцу „испрашили“ са 12 голова разлике. У првој финалној утакмици против Вибжежеа у Гдањску изгубили су са пет разлике, али су их у Шапцу добили са седам.

    Где дођу ванземаљци – прекида се свадба

    Зато су их обожавали од Вардара до Триглава. На београдском аеродрому, после освајања прве европске титуле, дочекало их је пола Шапца. Шапчани су их пратили до куће у колони аутомобила која се развукла од Сурчина до Шапца. Читав град је славио титулу те 1985. као што им нико није замерио несрећан пораз у финалу на пенале годину дана раније.

    Тренинзима „Шабачких ванземаљаца“, на којима је, како су говорили, било „крви до колена“ јер нико у тиму није волео да губи, присуствовало је по 2.000 гледалаца, што би данас била боља посета на прволигашкој, фудбалској утакмици.

    И у остатку Југославије били су суперзвезде. Једном су у Скопљу набасали на свадбу а кад су их сватови приметили, музика је стала да би се одало признање „ванземаљцима“. Јасмин Мркоња је причао да су му у Босни три мушкарца рекла да су синовима дали име по њему, деценијама након успеха Металопластике.

    На несрећу, институционална култура сећања нам никад није била јача страна. Зато се великана попут „Шабачких ванземаљаца“ сетимо само током јубиларних годишњица и то на нивоу Шапца, или кад нас неко од њих напусти за сва времена.

    Тагови:
    рукомет, Металопластика
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога