Слушајте Sputnik
    Живот
    Преузмите краћи линк
    0 03
    Пратите нас

    Дете је од првог сата свог живота са женом која је старалац, али му по закону она није нико: њој, која је ХИВ позитивна, забрањено је усвајање деце. Шестогодишња девојчица је у сузама, не разуме зашто отац није остао са њом у болници. А он нема то право јер је очух, и сви покушаји усвајања су узалудни.

    РИА Новости приказује приче оних који се боре не само са болешћу, већ и са бирократским одуговлачењем.

    „Бежала сам по улици и јецала“

    У јулу је премијер Русије Михаил Мишустин потписао декрет којим се прецизира списак болести код којих је усвајање или старатељство неприхватљиво. Сада људи са ХИВ-ом могу постати стараоци. Многе породице су ово дуго чекале. 

    Оксана Тарасова (сва имена су промењена на захтев саговорника) и њен муж Олег су ХИВ позитивни. Пар је на терапији дуги низ година, и имају двоје здраве деце. Млађе дете је рођено у браку, а старија девојчица је Оксанина ћерка. Олег ју је васпитао и подигао, али не може да је усвоји. 

    Оксана је сазнала своју дијагнозу када је имала 20 година. Од тада је прошао готово исти период. „Прегледала сам се да бих остала у болници, на списку налаза је био тест за ХИВ. Тестирала сам се и замолили су ме да одем у центар за ХИВ. То је био шок. Трчала сам улицом и јецала, нисам видела ништа и никога. Живот је тек почињао за мене, нисам се дрогирала, нисам асоцирала себе са Хивом и шприцевима, како је то обично приказивано на плакатима“. 

    Тада је било много теже добити терапију него сада. Оксана је посећивала групу за самопомоћ и из године у годину гледала је како њени познаници умиру. Коначно јој је прописано лечење и већ 15 година пије таблете по распореду. Њеном супругу је дијагностикована болест пре десет година. Супружници су нашли једно друго преко сајта за упознавање за људе са ХИВ-ом. 

    „Наши рођаци знају за дијагнозу, неким пријатељима смо рекли, а некима не. Да будем искрена, једноставно зато што ХИВ није толико велики део нашег живота“, признала је Тарасова. „Немамо компликација, имунолошки систем је у одличном стању, вирусно оптерећење је сузбијено. Ретко смо болесни. Ми смо срећна породица и нико чак ни не слути. А ћерка се веома слична супругу, иако нису рођена породица“. 

    Тата није отац

    Сада Олег поново покушава да усвоји девојчицу. Први пут је било неуспешно због пролећног карантина. Било је потребно лично присуство. 

    „Она зна Олега од детињства, зове га тата“, објашњава Оксана. „Али по документима, он није њен отац, што је стварало потешкоће и у вртићу и сада у школи. Она има друго име оца и бојим се тренутка када ће питати зашто није исто као код њеног брата. Једном је дошло до критичне ситуације. Ја сам отпутовала на службено путовање, а ћерку је болео стомак. Бака и супруг су остали са децом. Олег је отишао у болницу, лекари су погледали његов пасош и рекли: „Жао нам је, али ви нисте њен отац“. То је била ноћна мора, добро је што ћерка није чула. Она није разумела зашто тата не може да оде са њом. Вратила сам се исте ноћи јер је шестогодишње дете само завршило у болници. Ни баку нису пустили. Или мама, или нико“.  

    Разговори са лекарима (у окружној поликлиници су први пут сазнали да Олег има ХИВ), службеницима, прикупљање докумената — Оксана ово упоређује са шетњом по круговима пакла. Од пролећа су неке потврде застареле, и мораће поново да их ваде. 

    „Када изговарате дијагнозу у државним институцијама, увек вас сумњиво посматрају: „Можда нешто није у реду са њима? Можда користе дрогу? Или имају лошу прошлост?“ А ништа слично томе се нама није десило“, слегла је она раменима. 

    Тарасови се надају да ће промене закона решити њихов проблем. 

    „Лежала сам и чекала када ћу умрети“

    Светлана Графова је хтела да усвоји дечака, али није могла због тога што је позитивна на ХИВ. У 2018. години још увек није постојао закон који дозвољава људима са ХИВ-ом да то учине, под условом да дете живи са њима од рођења. 

    Светлана и Аркадиј су се венчали пре 18 година и дуго су покушавали да постану родитељи. У 2012. години су се одлучили за вантелесну оплодњу. У 15 недељи је дошло до побачаја, а убрзо након тога Светлана се разболела. 

    „Имала сам температуру неколико недеља 37,8, постајало је све горе“, сећа се она. „Мислила сам да ће проћи, али муж ме је одвео код лекара. Урадила сам магнетну резонанцу и рекли су да је менингитис. Провела сам једанаест месеци по болницама, нисам могла кашику нормално да држим, све сам поново учила да радим“. 

    Графова је убеђена да је у октобру, пре болнице, она била негативна на ХИВ. Пре хоспитализације је урадила налазе, а у марту, као гром из ведра неба: „Имате ХИВ“. Према њеним речима, у различитим болницама је примала више од 80 инфузија и мисли да се, највероватније, тако и заразила. Није било могуће сазнати где и када, иако је Светлана успела да покрене кривични поступак. 

    „У почетку је то био шок. Лежала сам и чекала када ћу умрети“, сећа се она. „Заправо нисам знала ништа о болести, нисам мислила да је са њом могуће живети дуг и срећан живот. Али скоро одмах сам добила терапију. Сада имам другачији став према томе. Десило се и то је то“.  

    После озбиљне болести и страшне дијагнозе, Светлана је одустала од покушаја да затрудни, али је и даље маштала о деци. Помогла јој је нерођена сестра. Зачеће се догодило вештачком оплодњом. Графова је 2015. године добила сина: биолошко дете њеног мужа и нерођене сестре. Одмах се осетила као мајка.

    „Желела сам да будем са њим од првог часа његовог живота, па смо зато закупили болничку собу на одељењу. Дешава се да мајкама које се саме породе тај осећај љубави не дође, али код мене се појавио одмах. Сећам се као да је јуче било: још увек смо у болници, беба је у креветићу и све време плаче. Док га нисам узела, покрила, загрлила, није се смирио. Тако сам и схватила да сам ја његова права мама“. 

    Дечак је напунио годину дана и Светлана је почела да размишља о званичном усвајању. Пре тога није имала никаквих проблема у свакодневици, она и дете су имали исто презиме, и нико није знао да она није биолошка мајка. 

    Захтев за усвајање је одбијен, али се породица обратила Уставном суду и постигла оно што је хтела. 

    Незаштићени сексуални однос је најопаснији

    Заједнички живот са људима који имају ХИВ је безбедан – тврде лекари.

    „У свету није било случајева преношења ХИВ-а путем свакодневних радњи“, објашњава кандидат медицинских наука Катарина Степанова.

    „Људи се плаше безазлених ствари и не обраћају пажњу на оно што је стварно ризично, на пример, секс без заштите. У довољној количини за инфекцију, ХИВ се налази у крви, секрету из гениталија и мајчином млеку. У контакту са кожом која нема рана и није повређена, вирус се не преноси. Он продире кроз слузокожу очију, ждрела, носа, гениталија“. 

    Степанова је приметила да је академска заједница усвојила формулу „Н - Н“ (неоткривен — непреносив). То јест, ако савремени тестови не открију вирус у крви, онда особа са ХИВ-ом не може заразити друге. 

    Право на усвајање добијено

    Степанова признаје да када се сазнала за нови закон, расплакала од радости. Према њеним запажањима, људи са ХИВ-ом су пажљивији и са здрављем детета и са својим. 

    Активисти такође позитивно реагују на уредбу владе. Јулија Годунова, директорка удружења „Е.В.А“, које пружа помоћ зараженим ХИВ-ом, рекла је да се пре право на хранитељство бранило само на суду, и то у појединим случајевима. 

    Међутим, око неких питања активисти и лекари нису сагласни. Ствар је у томе што постоји ограничење: само онај ко има CD4-лимфоците више од 350 на милилитар, може усвојити дете. Ове ћелије су показатељ стања имунолошког система. Здрава особа на милилитар крви има 500-1000 CD4.

    Лекари објашњавају да је ово ограничење разумно и неопходно

    Тагови:
    ХИВ, деца, усвајање
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога