Слушајте Sputnik
    Живот
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 36
    Пратите нас

    Случај дванаестогодишњег дечака који је играњем са пластичним везицама себи нехатно одузео живот, потресао је Србију. Дечији психолог Гордана Мијалковић указује на значај игре у сазревању и учењу детета, али и објашњава који су начини да дете стекне свест о томе шта све може да пође наопако како би се спречили кобни случајеви.

    Беживотно тело 12-огодишњег дечака пронађено је у дворишту породичне куће у Хајдукову код Суботице. Нема поузданих података о узроку смрти, али се сумња се да се несрећни дечак у игри из нехата задавио пластичном узицом.

    Мијалковићева констатује да оно што се десило овом дечаку нажалост није ни први ни последњи случај, јер постоји много ситуација када деца нису могла у пуној мери да предвиде неке изненадне околности или да схвате у пуној мери ризике неке ситуације које доводе до тих околности.

    Игра важна у учењу и сазревању

    Наша саговорница истиче у првом реду да је дечија игра основни начин функционисања детета, односно она је поље истраживања и упознавања света, а такође и начин на који дете упознаје себе и сазнаје о својим капацитетима и моћима.

    „На различитим узрастима деца прилагођавају својим потребама врсте игара. Оне су увек добре и увек су врло битне уколико одговарају потребама деце. Када деца крену у школу тада игре не постају мање важне. Напротив, учење кроз игру је један од начина да деца буду мотивисана, активна и заинтересована за оно што би требало да науче. И објективно, игра као игра нема никаквих мана. Али, као и код сваке активности и код деце и код одраслих, заправо, битна је права мера неке активности, као и њена сврха“, каже Мијалковићева за Спутњик.

    Деца у Ирану уживају у фонтани у Ибрахимовом парку у Техерану на температури од 35 степени.
    © AP Photo / Vahid Salemi
    Дечија игра је основни начин функционисања детета. Она је поље истраживања и упознавања света, а такође и начин на који дете упознаје себе и сазнаје о својим капацитетима и моћима.

    Како деца расту, додаје она, тако се повећава и њихова заинтересованост за нове феномене, за нове ситуације, и она кроз игру такође покушавају да превазиђу неке постојеће границе, да истраже шта они то могу. Тако се ствара много више ситуација у којима деца морају да направе добру процену ризика и процену тога шта могу у том тренутку:

    „То је доста захтевно. Како деца расту она некако улазе и у потенцијално ризичне ситуације. Каква ће бити процена ризика зависи и од тога какав је интелектуални, емоционални, социјални развој сваког детета, то је помало и индивидуална ствар. Наравно и генерацијски постоји нека врста потребе да се кроз игру, и не само кроз игру већ и свакодневне активности, деца докажу у својој вршњачкој групи, да покажу можда и одраслима да више нису мали, да покушавају да одрасту сувише рано, односно да припишу себи неке моћи које припадају свету одраслих“.

    Опасност игре у зони непознатог

    У таквим ситуацијама игра која садржи експериментисање које је у зони непознатог, у којој има тестирања граница у смислу „докле ја то могу“ и докле то може да се изведе, нарочито у периоду пубертета и адолесценције, постаје све чешћа. Оно што је опасно, наглашава психолошкиња, то је недостатак пуне свести о томе шта све може да пође наопако.

    Када су деца мала, она су најчешће на оку родитеља, али ниједан родитељ не може да буде присутан 24 сата поред свог детета, а дешава се и да дете буде поред родитеља, па да падне са љуљашке, или да се деси нешто непредвиђено.

    Мијалковићева тако тврди да није све у надзору и контроли, али оно што родитељи могу да ураде, то је да пробају да боље разумеју своје дете, да кроз непосредну комуникацију и квалитетно време са њима пробају да виде о чему она размишљају, шта доживљавају као изазове, на који начин процењују животне ризике и како себе виде.

    Родитељи са са дететом
    © Depositphotos / Syda_Productions
    Ниједан родитељ не може да буде 24 сата поред свог детета, а и када је родитељ присутан могу да се догоде непредвиђене ситуације.

    Забране нису решење

    Морамо да им предочимо опасности, да могу да узму у обзир оно што као родитељи говоримо. Није довољно некад само забрана и нека врста „пази, немој“. Једноставно, потребно је да се о свему разговара из различитих углова, кроз причу о различитим животним искуствима и о ономе што су родитељи прошли кад су били деца. За то нам треба време и стрпљење. Можемо да се посветимо томе како дете размишља, да видимо где су његове дилеме и какве фантазије има, шта га збуњује, где и на који начин жели да се докаже, каква врста игара је њему најближа“, објашњава саговорница Спутњика.

    Посебан нагласак Мијалковићева ставља на чињеницу да се неке ствари једноставно десе, тако да, како каже, није све увек на родитељима. Они могу да се потруде и да ураде све што је у њиховој моћи, али постоје и животне ситуације које су непредвидиве.

    Она додаје да су веома важне и поруке које друштво шаље, као и који је степен безбедности у околини детета, а то су ствари на које родитељи не могу сваки пут да утичу:

    „Највећи број родитеља чини све што може, али то јачање свести да ми као друштво заиста чинимо све да наша деца буду безбедна, то је такође веома важно. И у том смислу и васпитање од вртића до школа и факултета треба да буде у функцији тога да ли смо урадили све да ствари буду безбедне, да буде све у реду, да некако инвестирање у сигурност и безбедност младих људи буде важно. Не само на речима, него да се то заиста види и у организацији начина живота“.

    Мијалковићева закључује да тек пред крај адолесценције престаје опасност лоше процене игре.

    Прочитајте још:

    Тагови:
    опасност, деца, игра
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога