Слушајте Sputnik
    Живот
    Преузмите краћи линк
    31735
    Пратите нас

    Модул за слетање кинеске сонде „Чанге 5“ почетком ове недеље успешно се одвојио од орбиталног модула и наставио са слетањем на Месец. Његов задатак је да прикупи и испоручи узорке лунарног тла на Земљу. Ово је следећа фаза амбициозног програма, чији је крајњи циљ стална база на земљином сателиту.

    „Роскосмос“ и НАСА такође планирају „лунарне градове“. Како ће изгледати прво људско насеље ван наше планете?

    Много разлога за освајање Месеца

    Последњи пут када су људи слетели на Месец био је пре 48 година. Тада је, 14. децембра 1972. године, амерички астронаут Јуџин Сернан, након што је ходао по месечевој површини, рекао је: „Одлазимо баш као што смо и дошли, и уз Божју помоћ ћемо се вратити“.  

    У протеклих неколико година неколико земаља је саопштило о својој спремности да наставе са лунарним програмима. Месец је привлачан из неколико разлога. Као прво, он је одскочна даска за летове на друге планете Сунчевог система — лакше је полетети са њега, него са Земље.  

    Као друго, он је извор рудних богатстава, пре свега хелијума-3 који се може користити за производњу термонуклеарног горива.  

    Као треће, на супротној страни Месеца научници планирају да поставе радио-телескоп који би био заштићен од земаљских сметњи. И уз његову помоћ желе да открију космичко зрачење по коме се надају да ће сазнати о догађајима из „мрачног доба“ Универзума — првих неколико стотина милиона година после Великог праска.  

    И последње, можда и најважније, база на Месецу би требало да постане полигон за испитивање технологија за пресељавање човечанства на друге планете.  

    Стога ћемо у наредним годинама неизбежно бити сведоци активног освајања Земљиног сателита. Али слање тешких ракета сваки пут тамо је прескупо. Данас ниједна свемирска агенција неће финансирати слање посаде као што је то био случај са програмом „Аполо“. Сви су више за стварање сталних база, прво у орбити Месеца, а затим на његовој површини. Али ово није лак задатак.  

    Зона повећане конкуренције

    Први проблем се односи на чињеницу да су сви учесници „лунарне трке“ усмерени на исте локације и ресурсе. Због тога се расправе и даље углавном не воде о научним, већ о правним и комерцијалним аспектима проблема.  

    Дакле, у свим лунарним пројектима место сталне базе је одређено у региону Јужног пола Месеца. Иако је, чисто из техничких разлога, шатл летове до орбиталне станице и назад лакше изводити из екваторијалне зоне.  

    Али управо су у јужној поларној области концентрисане такозване хладне замке — подручја која су константно засењена, на којима има леда неопходног за добијање воде. Осим тога, овде никада не пада мрак, тако да се соларни панели могу непрекидно пунити. На остатку Месечеве површине ноћ траје две недеље.   

    Површина Месеца
    © CC0 / Pixabay
    Сви учесници „лунарне трке“ усмерени су на исте локације и ресурсе.

    Упркос Споразуму о принципима активности држава у истраживању свемирског простора из 1967. године, или како се често назива, Споразум о свемиру, коришћење свемирских ресурса није регулисано међународним правом.  

    Међутим, постоји Договор о управљању активностима држава на Месецу и другим небеским телима, усвојен резолуцијом Генералне скупштине УН у децембру 1979. године, али га ниједна држава са својим лунарним програмом није ратификовала. Штавише, 6. априла 2020. године амерички председник Доналд Трамп је потписао указ којим Сједињеним Државама одобрава комерцијални развој на Месецу и планетама Сунчевог система. И ово само појачава напетост.  

    Вода је „нафта свемира“

    Локација лунарне базе првенствено зависи од тога где се налазе потенцијални извори воде која је неопходна за све операције којима се обезбеђује људски живот на Месецу: за опште потребе, пиће и узгајање хране, добијање кисеоника за дисање и водоника за гориво за ракете.  

    Дуго се сматрало да је Месец апсолутно безводан. Ово мишљење је учвршћено након што су научници прегледали узорке које су астронаути мисије „Аполо“ испоручили на Земљу.  

    Али 2018. године су се појавили докази да се на дну кратера налазе значајне залихе воденог леда. Ово је дало нову наду и снагу лунарним програмима.  

    Научници који раде на пројекту насељавања предлажу да се на ивицу месечевих кратера поставе огледала и да се сунчева светлост усмери на подручја која су у сенци. Загрејани лед ће се претворити у пару која ће кроз цевовод ићи до постројења за електролизу, где ће се разлагати на водоник и кисеоник. Друга опција за добијање воде из кратера је уз помоћ комбајна за земљане радове који је опремљен грејним апаратом за испаривање леда.

    Према речима стручњака, на подручју Јужног пола је заробљено до десет милијарди тона леда. Поређења ради: да би се обезбедила вода и кисеоник у бази у којој живе четири особе, потребно је неколико десетина тона воде годишње.  

    Поред великих подручја која су у сенци, научници су идентификовали и бројне мале хладне замке, пречника до једног центиметара, и већина је у приполарним областима. На основу података добијених са орбиталног апарата Lunar Reconnaissance Orbiter НАСА, истраживачи су израчунали: укупно до четрдесет хиљада квадратних километара месечеве површине може бити прекривено воденим ледом.  

    Недавно је инфрацрвени телескоп стратосферске опсерваторије SOFIA открио знаке молекуларне воде и у осветљеним подручјима. Према речима научника, њена забележена спектрална карактеристика указује на присуство леда који попуњава празнине између зрна минерала у месечевом тлу. Ако се ово докаже, листа локација за изградњу базе ће се значајно проширити. 

    Кисеоник из реголита

    Састав месечевог тла, реголита, укључује и гвожђе и друге елементе: сицилијум, алуминијум, манган и калцијум. Све ово је, по мишљењу научника, потенцијално доступно за експлоатацију, као и кисеоник којег у реголиту има 43 одсто. А комбиновањем кисеоника са водоником узетим из других извора или испорученим са Земље, може се добити вода.  

    Међутим, за извлачење кисеоника из оксида и силиката потребно је много енергије. Научници предлажу употребу гигантских огледала која фокусирају сунчеву светлост на омотач малог реактора. Да би се лунарна прашина распала, температура у њему мора бити доведена до 900 степени Целзијуса. Поред тога, за реакцију издвајања кисеоника потребни су катализатори: водоник и угљеник, који су унапред испоручени са Земље. Па чак и уз све ове услове, биће потребне године да би се произвело водено гориво и послао само један апарат величине „Апола“ у месечеву орбиту.

    Упркос свим потешкоћама, Европска свемирска агенција је већ доделила средства за финансирање пројекта издвајања кисеоника из реголита. Тиме ће се бавити британска компанија Metalysis. Стручњаци компаније, заједно са научницима са Универзитета у Глазгову, рекли су да је током експеримента на Земљи 96 одсто кисеоника експлоатисано из вештачког лунарног тла, а остатак је претворен у корисне металне прахове.  

    Уређење животне средине

    Месец, за разлику од Земље, нема атмосферу ни магнетно поље, па грађевине лунарне базе морају да штите становнике од свемирских зрака, сунчевог зрачења и метеорита.  

    Прва опција је да се подигнута склоништа напуне вишеметарским слојем месечевог тла. Друга је да се база смести на стенама, кањону или пећини. Као врста природног склоништа, научници су једном предложили тунел од лаве испод брда Мариуса у средишњем делу Океана Олуја. Зидови ће бити подигнути уз помоћ методе 3Д штампања синтеровањем честица реголита. 

    Недавно су амерички научници са Универзитета у Аризони објавили пројекат за изградњу лунарне базе од блокова добијених топљењем реголита помоћу фокусирајућег соларног рефлектора. Експериментални апарат који су аутори саставили, има површину десет квадратних метара и за десет секунди је сагорео рупу у челичној плочи дебљине шест милиметара.  

    Истраживачи су израчунали: за три године, користећи такав уређај, роботска линија ће произвести блокове реголита, што ће бити довољно за изградњу базе укупне површине две хиљаде квадратних метара.  

    А касније предлажу да се рефлектор користи за осветљење стамбених просторија и стакленика, где се може садити зелено поврће, купус и кромпир. Као део затвореног екосистема, биљке ће рециклирати органски отпад и претварати угљен-диоксид у кисеоник за дисање.  

    Астронаути на Међународној свемирској станици већ једу зелено лиснато поврће које је засађено на станици методом хидропоније. Према речима научника, „свемирска“ салата у погледу квалитета и броју корисних компоненти није ништа гора од земаљске.

    Прочитајте још:

    Тагови:
    град, Месец
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога