Слушајте Sputnik
    Живот
    Преузмите краћи линк
    31481
    Пратите нас

    Пре тачно 45 година нестао је најславнији брод изграђен у СФРЈ за норвешког наручиоца, који је на обе стране рекламиран као „брод који не може да потоне“. Када је овај огромни и технолошки веома иновативан танкер нестао 30. децембра 1975. године, постао је најзлослутнији брод тог времена и назван је „југословенским Титаником“.

    Његови остаци никада нису пронађени, нити су званично утврђени узроци несреће, али су зато у јавности кружиле бројне теорије завере.

    Шта су били разлози за његову трагедију?

    Када је саграђен био је највећи и технолошки најсложенији брод који је СФРЈ направила. Кад је четири године касније потонуо, била је то једна од најгорих поморских несрећа те епохе, преноси портал Бизнис и финансије.

    За њим је покренута највећа истрага у то време и исплаћен највећи износ одштете коју је платило британско осигуравајуће друштво „Лојд“ у својој историји – 82 милиона долара у данашњој противредности. Та несрећа подстакла је многа нагађања и бројне теорије завере.

    Данашњим младима име тог брода сигурно не значи ништа. Старије генерације тај брод памте као „југословенски Титаник“. А његово право име било је „Берге Истра“.

    СФРЈ међу пет највећих светских бродоградитеља

    Данас је тешко замислити да су некада „ови простори“ били међу велесилама у бродарству. Од шездесетих до осамдесетих година прошлог века СФР Југославија је била једна од пет највећих светских индустрија у градњи бродова. У њеним бродоградилиштима, посебно на источном Јадрану, саграђено је на хиљаде бродова који су пловили широм света.

    Ипак, један од тих бродова имао је судбину која је неупоредива са било којим другим југословенским бродом – постао је славан  и уједно злогласан као ниједан други.

    „Берге Истра“ је била „тенкер мамут“, саграђен у бродоградилишту „Уљаник“ у Пули 1972. године. То је био један од 11 танкера дугачких преко 300 метара, које су радници у пулском бродоградилишту градили од 1972. до 1977. године за Норвешку, Шведску, Индију и Нигерију.

    Најмодернији сигурносни стандарди тог времена

    „Берге Истра“ је био први међу њима и до тада највећи брод изграђен у СФРЈ. Танкер је пловио за норвешку бродску компанију „Бергесен“, под либеријском заставом. Његова носивост је износила 283.878 тона. „Берге Истра“ је и код нас и у Норвешкој рекламирана као „брод који не може да потоне“, па када се управо то касније догодило, огромни танкер је прозван „југословенски Титаник“.

    „Уљаников“ инжењерски тим, на челу с главним пројектантом Младеном Класићем, пројектовао је брод који је према свом дизајну био врло иновативан. У танкер су уградили два бродска мотора и елисе како би се њиме боље управљало. Моторе су уградили у крму у облику обрнутог латиничног слова В, чиме су добили више простора за терет.

    Бороградитељи су у овај брод уградили и тада потпуно нове сигурносне стандарде, од двоструког омотача до система који је простор у коме се превозила нафта испуњавао инертним плином, како би се спречио ризик од експлозије испарења кад је танкер празан. Овакав систем је био посебно важан јер је танкер био намењен и за превоз нафте, као и расутих терета. Брод би на стандардној рути превозио нафту у Европу, потом пловио празан у Бразил, па тамо товарио руде за Азију.

    Од пирата, преко „Ђавољег троугла“, до намерно испаљене ракете

    Брод је као кума крстила Титова супруга Јованка Броз.

    „Берге Истра“ је достављена норвешком наручиоцу, као и њени сестрински бродови. После четири године пловидбе, судбина брода је окончана трагично, на путу из бразилске луке Тубарао према Јапану. Контакт са посадом је прекинут 30. децембра 1975. године, када се брод налазио у Тихом океану код Филипина. После осам дана, 7. јануара 1976. године, брод је проглашен несталим.

    Права потрага за бродом је почела тек десети дан после несреће. Међународни бродови и авиони трагали су уздуж и попреко по водама око Филипина, југословенски медији су били пуни драматичних наслова, а кулоари крцати све маштовитијим спекулацијама.

    Владало је масовно уверење да су брод отели пирати због откупнине. Нестанак брода везивао се и за фамозни „Ђавољи троугао“. Појавиле су се и тврдње да је брод страдао од заостале мине, залуталог торпеда или намерно испаљене ракете… У једном тренутку је јављено како су пронађени остаци, али се потом испоставило да не припадају „Берге Истри“. На крају, 16. јануара, потрага је званично обустављена без икаквих резултата.

    Само двојица преживелих

    А онда, као на филму, догодио се још један драматичан преокрет. Јапански рибари су 19. јануара наишли на сплав за спасавање како плута по мору. На њему су била двојица изгладнелих и жедних помораца са несталог танкера. Од 30 чланова посаде преживела су само ова двојица морнара, шпански држављани Имелдо Барето Леон (41) и Епифанио Лопез (39).

    Њих двојица данас живе на Тенерифима, највећем канарском острву, где се налази и сплав којим су се спасили, као музејски експонат. Према њиховом сведочењу, изненада су се чуле две узастопне експлозије, које су преломиле брод. Обојицу је спасило то што су тада били на прамцу, а чим су полетели у море успели су да се докопају сплава за спасавање са залихама воде и хране, али врло оскудним. Када су их двадесетак дана касније пронашли јапански рибари, били су дословно на ивици смрти.

    Преживели морнари, међутим, нису могли својим сведочењима да објасне шта су били узроци несреће, па су се у наредним годинама множиле различите теорије и сумњичења ко је крив за трагедију.

    Међусобне оптужбе

    Управа компаније „Бергесен“ је у почетку ширила уверење како је брод страдао у ерупцији подводног вулкана. С друге стране, Југославијом су кружиле гласине да је норвешка компанија намерно потопила брод због осигурања.

    Норвежани су износили аргументе да је брод био стално пун, букиран месецима унапред и да је доносио велику зараду, па стога није било рационалног мотива да се он потопи.

    Такође, почели су да оптужују југословенске градитеље да је главни узрок несреће био у грешкама приликом конструкције брода.

    Из Југославије су приговарали да је норвешка компанија ради уштеда утицала на бројне грешке у управљању бродом и његовом безбедношћу. Уз то, оптуживали су власнике брода да никада нису дозволили да се спроведе свеобухватна истрага, те да су учинили све да се несрећа заташка и тиме омогућили да се трагедија понови.

    Социјалистичка аљкавост или капиталистичка похлепа?

    А поновила се три године касније, на броду истог власника, истог типа, саграђеног такође у „Уљанику“. У октобру  1979. године, близанац „Берге Истре“, брод „Берге Ванга“, запловио је из Бразила пут истока и – нестао. Овај пут, нико од посаде није преживео, али су пронађени остаци брода.

    О томе зашто су догодиле ове две несреће и данас постоје супротстављене теорије. Оне се своде на питање да ли је „Берге Истру“ на крају потопила социјалистичка аљкавост или капиталистичка похлепа?

    Прочитајте још:

     

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога