Минус ЛДП-а је око 143 милиона динара, СДС-а око 108 милиона динара, УРС-а око 80 милиона динара, СПС-а око 60 милиона динара, а ДС-а око 30 милиона динара.
Демократе су 2012. код Развојне банке Војводине узеле кредит од 360 милиона динара за редован рад, а затим га користиле за изборну кампању. Тада су функционери ДС-а, као физичка лица, заложили имовину под хипотеку, па им банка ових дана потражује дуговање и прети пленидбом имовине. Портпаролка ове партије Александра Јерков тврди да су банци укупно вратили 480 милона динара (рачунајући и камату) док њен колега Душан Елезовић наводи како додатна камата коју потражује РБВ није била предвиђена уговором, због чега је ДС покренула судски поступак.
Трговина утицајем
Према Зорану Стојиљковићу из Агенције за борбу против корупције, код проблема страначких дугова постоје две ситуације. Прва је кредитно задужење, па банке врше потраживање. Други, већи, проблем су дуговања приватним и правним лицима. У том случају је неопходно да поверилац поднесе тужбу и тражи наплату средстава. Стојиљковић као интересантан наводи пример ЛДП-а који у последњој кампањи није узео кредите, а остао је у значајним дуговима.
„Кад анализирате, ту се у највећем броју случајева и код највећег износа средстава, ради о медијским кућама и маркетиншким агенцијама. Питање је зашто медији раде кампање и улазе у аранжмане са странкама које нису измириле дуговања из претходних избора. Не усуђују се да то наплате зато што рачунају на могућност утицаја и преко оглашивача и преко наруџбина државних органа према медијима, па се то заврши у некој врсти трговине утицајем — коју је тешко доказати“, констатује Стојиљковић за Спутњик.
Он додаје како је било понуда да Агенција буде нека врста принудног наплатиоца за правна лица, али да то није могуће због правних прописа.
Колико рачуна имају политичке партије
Коментаришући како послују фудбалски клубови чији су рачуни блокирани, премијер Александар Вучић је пре неколико дана констатовао да то јесте проблем, али и поставио питање да ли то значи и да треба укинути ДС, пошто је и она у блокади. Реагујући на ову изјаву премијера, портпарол ДС-а Александра Јерков је саопштила да демократе имају само један рачун, те да странка повремено изађе из блокаде и регулише комуналне трошкове и плате.
Немања Ненадић, програмски директор Транспарентности Србија каже за Спутњик да партије могу имати више рачуна са истим ПИБ-ом, што у пракси значи да би повериоци лако могли да блокирају све такве рачуне. Он додаје да су партије у погледу обавезе враћања дугова третиране као било које друго правно лице.
„Не постоји санкција за партије које дугују или су им рачуни у блокади, то није забрањено, као што није ни другим правним лицима. Постоје у Закону о финансирању политичких активности неке норме које се односе на рачун за финансирање изборне кампање, који треба да се сведе на нулу након подношења посебног извештаја о финансирању кампање, али Законом није постављен изричит рок за враћање кредита или дугова, што би требало учинити“, појашњава Ненадић.
Зашто банке кредитирају странке
Према подацима Агенције за борбу против корупције, кредите за изборну кампању 2012. је поред поменуте Демократске странке подигло још странака. СНС је тада узела кредит од око 55 милиона динара, Г17 Плус је добила два кредита од укупно око 122 милиона динара, СРС се кредитно задужила од око 53 милиона динара, a ЛДП-у је одобрен кредит од око 21 милион динара, за редован рад. СПС је располагала средствима дозвољеног минуса, у износу од око два милиона динара.
Професор Стојиљковић појашњава да се банке одлучују за давање кредита политичким партијама јер полазе од прорачуна да су до сада средства која су партије добијале за редовно финансирање из буџета била доста значајна, па су нека врста обезбеђења.
„Ако тражиш два милиона евра, и неко то покрије са 50 одсто или више што је било више случајева, онда се кредит добије са врло повољним условима. Зашто то странке раде. Па просто, нема игре у Србији са значајнијим улогом него што је игра за позицију власти и то је нешто где партије максимализују своје напоре да би биле у тој ситуацији“, прецизира Стојиљковић.
Законска контрола
Иначе, Србија је доношењем Закона о финансирању политичких странака 2003. започела контролу страначких трошкова, а изменама Закона 2008. предвиђено је да та контрола буде у надлежности Агенције за борбу против корупције. Нови Закон, који је донет јуна 2011. године Агенцији даје право приступа финансијским извештајима странака. За незаконито давање, односно прибављање средстава за финансирање политичког субјекта, у намери прикривања извора финансирања или износа прикупљених средстава, Закон прописује кривичну одговорност. Међутим, како су Агенцији за борбу против корупције Законом дата контролна, али не и истражна овлашћења, за прикупљање доказа неопходних за вођење кривичног поступка потребна је сарадња са другим надлежним државним органима.
„Кад немате истражна овлашћења морате да сачекате да имате инсајдера, да неко једноставно проговори о томе да је рецимо начин финансирања био нелегалан“, констатује Зоран Стојиљковић.
Како би партије избегле ограничење појединачних прилога правних и физичких лица, ти прилози се разделе на много мањих, али према Стојиљковићу, постоје сумње у формалне носиоце прилога јер пракса у два последња изборна циклуса показује да често прилоге уплаћују социјални случајеви или правна лица чији је приход и профит мањи од њихове донације, или се чак ради о губиташима.
„И то не можете директно да доказујете, постоји само нека врста сумње. Добра новина у овлашћењима Агенције је подизање рока застаревања на пет година, што је довољно дуг рок да се, имајући у виду динамику партијске сцене и сталан процес фракционашења, може десити да неко кад изађе из странке проговори о начину пуњења партијског трезора. Додатна мера је да код поновљених случајева неподношења извештаја или непотпуних извештаја, Агенција има овлашћења да у одговарајућем проценту добије административну забрану финансирања странке из јавних извора“, прецизира Стојиљковић.
„Програмски директор Транспарентности Србија Немања Ненадић предлаже ограничавање дозвољених трошкова изборне кампање (када и настаје највише трошкова) и увођење обавезе да финансијска конструкција за изборе буде заокружена у доба полагања рачуна. „Наравно, пошто би то фаворизовало странке на власти, треба увести и правила против злоупотребе промоција по основу јавне функције у доба кампање, што је у Србији, а и у многим другим земљама, велики проблем“, појашњава Ненадић.
