Текст преносимо у целости:
Они меци били су намијењени њему, а завршили су у тијелу руског амбасадора Карлова. Зато га Путин овако гледа, зна: огромно зло цери му се у лице, жели да га прогута, хоће да заустави оно што он персонификује, што је Чомски једном давно, мислећи на Феделову Кубу, назвао „успјелом непослошношћу.
Бацимо поглед у историјске уџбенике и тадашње медије, видјећемо: када је Шарл де Гол показао зубе интегритета Вашингтону, стојећи на бранику једне суверене земље и идеје, подигла се таква антифранцуска и антидеголовска пропаганда, са чвориштем у Вашингтону, да је то и тешко домислити. Де Гол је проглашаван недемократом, диктатором, па и болесником. Сада се сав свијет, па и тај „демократски“ Запад, па и тај Вашингтон, куне у Де Гола. Путин је на истом путу. Запад не опрашта сувереност, нема то везе са демократијом и идеологијом. У питању је моћ, коју им Путин круни. Човјек, просто, смета.
Лице Запада не престаје да се тресе од шамара који је Западу опалио Путин усред Сирије, а то је само последњи у низу. Вашингтон је умислио да може као са Ираком и Авганистаном. Давно је то било, а јуче. Тони Блер, тај кловн Запада, тада је могао да лаже о оружју за масовно уништење, пролазило је. Ко се сада сјећа Кондолизе Рајс и Колин Пауела, маргиналаца у партији једне велике преваре. Већ су потонули у амбис који им припада, заједно са њиховим Бушом: у црну рупу историје. Покушали су, опет, неки нови преваранти, на почетку рата у Сирији, са новом лажи о хемијском оружју у Асадовим рукама, није прошло. Путин смета.
Путин, причају они упецани на удицу пропаганде, убија цивиле у Алепу. То је јефтина патетика иза које се крије зло и са њим увијек пратећа пропаганда. Истина је ова: да није било Путина у Сирији, на позив Асада, Исламска држава — коју САД директно и индиректно, свјесно и несвјесно стварају најмање од 2003. године — појела би Блиски исток, лише Израела. Пазите: од почетка америчке такозване „борбе против тероризма“, прије деценију и по, број терористичких напада широм свијета повећан је за 4.500 одсто, 45 пута! Вашингтон је највећи извозник, на овај или онај начин, тероризма у свијету, то није квалификација, то је факат.
Погледајте Асада, он послиједњих година прича велику причу: колико је огромна цијена суверености. Није брига Вашингтон — видите Саудијску Арабију — да ли је Асад демократа, битно је да ли смета. А и те како смета, како је само Дамаск планетарно значајан град. Асад је херој једног времена, држи се. Вашингтон више воли уништену земљу него ону коју не може да контролише.
Када се Путин преко мјере повезао са Шираком и Шредером, упалила се црвена лампица у Вашингтону: више се тамо боје савезништва на релацији Париз—Берлин—Москва од било чега. Урадили су све да то униште. Уништено је. Сада када се наслућује ново савезништво Анкаре и Москве, једнако опасно по Вашингтон, ево меци у леђа руског амбасадора.
Зато Путин овако гледа мртвог Карлова, зна: зло је спремно на све.
Наше је, и овдје у Црној Гори, да се одупремо том злу: ако наши експоненти глобалне мреже неправде и покушају да одлуку о учлањењу у НАТО — то је и те како дио ове приче — донесу у парламенту, наша је дужност, као друштва, да се томе одупремо, на све могуће начине како се злу одупире, а како слобода налаже.
