Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Да ли се Андрић на Западу чита у „погрешном кључу“

© Sputnik / Александар МилачићСпоменик Иву Андрићу
Споменик Иву Андрићу - Sputnik Србија, 1920, 22.06.2021
Пратите нас
Андрић је једини писац српског језика који је у светској књижевности присутан већ 70 година. Иако западним читаоцима пружа увид у „балканску егзотику“, Андрић је пре свега универзални писац, јер је његово дело усмерено на човека и његову судбину, а не на мржњу и сукобе, оценили су учесници скупа „Београдски контрапункт“, посвећеног нашем нобеловцу.
Петим „Београдским контрапунктом“, који је одржан данас у онлајн формату, почела је серија програма којима се обележава јубилеј нашег најпревођенијег писца, 60 година од када му је додељена Нобелова награда за књижевност, а његови учесници су о Андрићу разговарали покушавајући да одговоре на питање „Куда даље“, односно како се оријентисати у овом времену и повезати културе и народе читајући Андрићева дела.

Тежња за бољим и равноправнијим светом

Скуп је отворила министарка културе и информисања Србије Маја Гојковић која је истакла да је општи утисак да би Иво Андрић, чак и да није добио Нобелову награду за књижевност, свакако заузео место међу највећим европским и светским писцима.
„Наш нобеловац је био и савршени тумач историјских околности, али и дневнополитичке реалности. Андрић се снажно залагао за право на слободу свих народа, самим тим и народа овог поднебља. Његова дела одишу тежњом за бољим и равноправнијим светом, у којем ће независност народа и појединца бити безусловна“, истакла је министарка културе.
Књижевник, академик и председник Управног одбора Андрићеве задужбине Миро Вуксановић је нагласио да је Иво Андрић „једини писац српског језика који је присутан у светској књижевности седамдесет година“, оцењујући да то није последица само Нобелове награде.
„Андрићева дела су морала бити преведена на друге језике пре него што је примио награду. Доста је добитника овог признања који су остали затворени у времену, односно ограничени на своју локалну средину, али то с Андрићем није случај. Андрићев пример је јединствен и тако га треба и посматрати“, рекао је Вуксановић, напомињући да се Андрићева дела на разним језицима објављују у обиму од око 40 до 60 наслова годишње.
Према мишљењу Мира Вуксановића, Андрић је потпуно другачији пример у поређењу са савременим српским писцима, који често чак и имена својих ликова бирају тако да буду лакша за превођење, окрећу се темама које су актуелне, односно које „одговарају политичкој агенди“.
„Андрић је о себи говорио да је одсутни савременик у односу на своја дела, сматрајући да њима нису потребна његова додатна објашњења. Сматрао је да су увек и у сваком времену у центру човек и његова судбина, те да није важно да ли се говори о прошлом, садашњем или будућем времену. У том ставу да је ћутање снага види се Андрићева мера коју има у свему и његова окренутост не мржњи, не сукобу, него љубави и оданости човеку и његовој судбини“, истакао је Миро Вуксановић.

Универзална вредност Андрићевог дела

Професор јужнословенских књижевности на Универзитетском колеџу у Лондону Зоран Милутиновић је истакао да се Иво Андрић се веома залагао за то да се књижевност с ових простора више види у свету, као и да је „препоручивао колеге страним издавачима и допринео да се неке књиге појаве на светским језицима“.
„Андрић је преживео други талас рецепције. Први талас је био за његовог живота, а други је почео 30 година после његове смрти, дакле он траје већ неких петнаестак година. Потпуно је извесно, не само по броју издања његових књига у свету, него и по томе како се његова књижевност валоризује у научној и академској литератури, да је Андрић и даље жив писац“, рекао је Милутиновић.
Према његовим речима, Андрић је допринео не само томе да његова средина постане видљивија читаоцима у другим деловима света, него да им буде и разумљивија.
Према мишљењу северномакедонске књижевнице Елизабете Шелеве, Андрић се након додељивања Нобелове награде примарно схвата као писац турбулентног простора на којем се укрштају разне културе, религије и политички интереси, а требало би га читати не само као писца „балканске егзотике“, него као аутора чије је дело усмерено ка универзалним, метафизичким темама.
Може ли Андрић после три деценије паузе стићи до руских читалаца?
„Грешка је сужавати Андрића на приказивање Балкана као великог метафизичког моста културе. Данас треба да се бавимо више транскултурним и универзалним значењем његовог дела“, истакла је Шелева.
Иво Андрић је, како је подсетио песник и есејиста из Хрватске Ђорђе Матић, на додели Нобелове награде за књижевност 1961. године рекао да је његова домовина „заиста мала земља међу световима“. Ипак, како је навео Матић, у том времену „Југославија се чинила много већом него што јесте“.
Према његовим речима, посебно се на Западу Андрићева литература доживљава као могућност да се разумеју мале балканске земље.

Андрићев раскошни свет мисли и речи изнад сваке идеологије

Специјални гост конференције је био оријенталиста и дипломата Дарко Танасковић који је подсетио на то да је Иво Андрић био младобосанац, заговорник ослобођења и уједињења југословенских народа, те да је самим тим био „неспособан за ускогруди национализам или било какав центризам“.
Он је додао да се Андрић као дипломата бавио политиком, али је био „апсолутно изнад и далеко“ од идеологије дефинисане као „стање сужене свести“.
„Андрићев раскошни свет мисли и речи се углавном подвргава идеолошкој критици, на коју је он суштински имун“, истакао је Танасковић.
Међународна конференција „Београдски контрапункт“, која се одржава од 2017. године у организацији Завода за проучавање културног развитка и уз подршку Министарства културе и информисања Србије, окупља уметнике и мислиоце из разних делова света.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала