Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Јуриј Александров: Не дамо своју руску душу у име стомака! /видео/

© Sputnik / Александар МилачићРуски редитељ Јуриј Александров, уметнички директор Опере Санкт Петербурга
Руски редитељ Јуриј Александров, уметнички директор Опере Санкт Петербурга - Sputnik Србија, 1920, 24.06.2021
Пратите нас
У Америци све диктира новац, а у Русији се живи у складу са срцем и душом. Руски уметници никада нису били размажени великим хонорарима, они раде за аплаузе и цвеће. Капитализам је дошао и код нас, али и даље се трудимо да помиримо душу и стомак. И не дамо своју руску душу у име стомака, каже у разговору за Спутњик руски редитељ Јуриј Александров.
По четврти пут у Београду гостује Опера Санкт Петербурга коју предводи Јуриј Александров. Руски уметници су у српској престоници прошли пут били у новембру, када је овде био пик епидемије вируса корона. Тада су дошли да обележе важан јубилеј – 75 година од победе над фашизмом и да пробију блокаду пандемије, као што су њихови преци пробили блокаду Лењинграда, која се памти као један од најтрагичнијих догађаја у 20. веку.
Овога пута 120 чланова Опере Санкт Петербурга на сцени Народног позоришта 26. јуна изводи оперу „Електра“ Рихарда Штрауса, а дан касније у Опери-театру Мадленианум извешће „Есмералду“ Александра Даргомишског. За 28. јун је најављен и гала концерт на којем ће солисти Санктпетербуршке опере изводити ремек-дела светске музичке класике.

Лењинградска трагедија - подстицај за пробијање пандемијске блокаде

Подсећајући на то да је Санкт Петербург, односно некадашњи Лењинград, преживео страшну блокаду током Другог светског рата, чији ужас и дан-данас остаје у колективном сећању његових житеља, Јуриј Александров каже да је управо то страшно историјско искуство подстицај за пробијање ове данашње – пандемијске блокаде.
„Наш театар је радио све време, нисмо се заустављали ни на секунду. Нису нам дозвољавали да играмо за публику, али смо играли онлајн, све време смо имали пробе, правили нове представе, играли их сами за себе, нашминкани, у костимима. Ја знам да је театар лако зауставити, али поново покренути машину много је теже. Због тога је ковид у неком смислу имао и позитивне ефекте, јер смо могли да успоримо, да проценимо свој положај у друштву и да схватимо да смо веома тражени“, каже Јуриј Александров.

„Русија је наша родна мајка“ – Поклон публике вреднији од цвећа и аплауза

Током протеклог гостовања руски редитељ је у разговору за Спутњик говорио о ситуацији у свету, напоменувши да у Русији многи људи страхују од рата. На питање да ли је данас мало оптимистичнији и да ли се назире крај свему ономе што је свету донела пандемија наш саговорник одговара:
„Ја сам у том смислу песимиста. Недавно су се сусрели Путин и Бајден, нико не може да каже шта је тамо постигнуто, јер данас не постоји појам 'држање речи', нема обавезивања. Може се рећи једно, а радити нешто сасвим друго. У том смислу професионална дипломатија данас није ефикасна, јер су пољуљане њене основе. Због тога је наша мисија оно што ја зовем народном дипломатијом. У свим интервјуима говорим о Србији, о сусретима с публиком након представа и о томе како је неко у сали, када сам рекао да смо браћа и да увек помажемо у Србији, узвикнуо 'Русија је наша родна мајка'! То се не заборавља, јер то није цвеће, то није аплауз. То је нешто због чега желиш да радиш, да путујеш, да рушиш блокаду ковида, јер људи желе да живе у миру, да слушају музику, да воле своју децу, да она воле њих. Неко мора о томе да се брине. Ако је то наша мисија, онда сам срећан, јер сам због тога и створио овај театар“, истиче Јуриј Александров.
© Архива МадленианумаРуски позоришни редитељ Јуриј Александров
Руски позоришни редитељ Јуриј Александров - Sputnik Србија, 1920, 13.07.2021
Руски позоришни редитељ Јуриј Александров
Уметници Опере Санкт Петербурга редовно гостују у земљама попут Пољске, Естоније, Летоније, Литваније, с којима Русија има компликоване дипломатске односе. Јуриј Александров каже да се уметницима често дешава да их на улазу у национална позоришта у овим земљама дочекују људи с паролама као што је „Руси, вратите Крим“, а да након представе те исте људе види како одушевљено аплаудирају стојећи. У позоришту, закључује Александров, уметност побеђује политику.

Треба поново да путујемо у Америку, да их доведемо у ред

Када је реч о Сједињеним Америчким Државама, наш саговорник каже да га прилично погађа однос с којим се као уметници сада суочавају, будући да је Опера Санкт Петербурга била први руски театар који је пред америчком публиком наступао након терористичких напада 11. септембра 2001.
„Сви су се још плашили да лете тамо, а ми смо отишли само недељу дана после тог ужасног догађаја. Били смо месец дана у Калифорнији, изводили смо 'Бориса Годунова' и 'Евгенија Оњегина', као и гала концерте. Ја сам водио мастеркласове на универзитетима, после сваке представе Американци су водили уметнике својим кућама, хранили их и појили. Тада још није било текста химне Руске Федерације, али свака представа се отварала руском и америчком химном. Ми смо певали речи совјетске химне заједно с Американцима. Заједно смо певали и америчку химну. Неки од гледалаца су ридали у сали, заиста су нас веома топло прихватили. А онда су почеле политичке игре и настала је некаква злурадост. Мислим да би требало поново да путујемо у Америку, да их доведемо у ред. Верујем да је искрена људска реч заједничка свима“, каже Александров уз осмех.

Бол и мржња као вечити проблем друштва

Основна осећања Штраусове „Електре“ у поставци Јурија Александрова јесу бол и мржња. Редитељ каже да та осећања данас изазивају велику забринутост, те да их разуме публика на свим меридијанима.
„Испоставило се да су у наше време веома актуелне теме којих су се дотакли драматург Хуго фон Хофманстал и композитор Рихард Штраус. У Русији се недавно догодила ужасна трагедија, када су три сестре убиле оца који се, по свој прилици, лоше односио према њима. Тема односа родитеља и деце је данас веома важна, јер су деца прикована уз компјутере, не комуницирају ни са ким, родитељи и не знају шта им је све на уму. Отуда је и велики број самоубистава међу децом која падају у руке несавесних блогера, а резултат је ужас с којим се суочавамо. Губимо контакт са својом децом и не разумемо их, јер говоримо различите језике. Када се догодио тај ужасни случај у Русији, одмах сам се сетио 'Електре' и учинило ми се да наш театар мора одмах да реагује на то и да учини то максимално упечатљиво и разумљиво. Све што се догодађа у овој представи не треба да се дешава у животу нормалног човека“, каже Јуриј Александров.
Руски редитељ Јуриј Александров, уметнички директор Опере Санкт Петербурга - Sputnik Србија, 1920, 24.06.2017
Русија
Свет је изгубио разум: морамо се навићи на живот у лудници
На опери „Есмералда“ руског композитора Александра Даргомишског, који је, према мишљењу Александрова, неправедно заборављен, трупа је радила готово годину дана.
„Ова опера је прожета историзмом и великим поштовањем према музици. Заснована је на роману Виктора Игоа 'Звонар Богородичине цркве', с тим што је текст, наравно, прерађен. За мене текст у опери никада и није главни, главна је музика. Када сам схватио да се велики руски композитор Даргомишски не изводи у Санкт Петербургу, као ни у Русији, јер је неко рекао да је то лоша музика младог композитора, одлучио сам ја то да радим, јер се не слажем с тим. Веома смо се озбиљно бавили тим делом и добили смо симпатичну представу која је намењена пре свега публици средње генерације која радо посећује позориште и жели да се опусти, да се умири, публици која је уморна од телевизије и од вести о убиствима и политици“, каже наш саговорник.
Руски редитељ истиче да театар види као трибину с које се уметници обраћају публици.
„Када гледате политичке емисије на телевизији, сви вичу и нико никога не слуша. Ми имамо предност, јер излазимо на позорницу, а у сали је тишина, сви нас слушају. Зато морамо нешто и да кажемо, не само да покажемо да је Моцарт изузетан композитор него и да може да буде веома савремен, да може да одговара на проблеме који данас брину људе у самоћи. Мисија театра је да доноси идеје. То је принцип нашег постојања, можда управо због тога наилазимо на позитиван однос публике. Ми морамо да знамо због чега ми плачемо, шта нас брине и о чему желимо да говоримо“, закључује Јуриј Александров.
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала