Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на
Застава Србије - Sputnik Србија, 1920
СРБИЈА
Најновије вести, анализе и занимљивости из Србије

Да ли доказе о страдању Срба поседују и стране обавештајне службе

© AP Photo / Visar KryeziuПрипадници ОВК
Припадници ОВК  - Sputnik Србија, 1920, 13.09.2021
Пратите нас
Колико је Приштина, отварањем архива ОВК, озбиљна у намери да разобличи своју и улогу покровитеља у стварању тзв. независног Косова и да ли би као извор архивске грађе могле да послуже и западне обавештајне службе, на првом месту америчка.
Најаву отварања архива ОВК, која је косовску јавну сцену претворила у поприште на којем се последњих неколико дана жучно размењују увреде, оптужбе и немушта оправдања, Аљбин Курти је објаснио потребом да се разјасне судбине несталих. Истина, он не мисли да трагови до несталих воде преко документације ОВК, већ, како је објаснио, преко архива у Београду.
„Имамо архиве наше државе о ОВK и врло смо транспарентни, али морамо разјаснити судбину несталих. Зато морамо отворити архиве у Београду, јер убиства и прикривање масакра, а затим и ексхумације нису извршили српски грађани, већ држава Србија на организован начин и то се налази у српским архивима“, рекао је Kурти.

Корак ка откривању истине о несталим Србима

Куртијево признање да архиви ОВК ипак постоје, далеко је важније од покушаја да одлуку о њиховом отварању приштинској јавности оправда изнуђивањем реципрочног потеза од Београда. Сада када је и дефакто потврђено постојање докумената о злочинима почињеним над Србима, намеће се питање где се налазе фондови, ко их чува те да ли је Приштина заиста вољна да их уступи или је ово још само једно намигивање у процесу дијалога којем се не назире крај.
Проф. др Душко Челић нема дилему око тога да ли таква документација постоји. У разговору за Спутњик он каже да досадашња сазнања показују да је ОВК била паравојна формација организована према војним начелима, да је имала командну и организациону структуру те да се знало ко је командовао јединицама, односно зонама одговорности тзв. Војске Косова. Све то, по њему, указује на то да постоји некаква документација, назовимо је, каже, и архивом Ослободилачке војске Косова.

„У неким предметима су већ извођени докази, у смислу писаних доказа и бележака чувара логора, као рецимо у случају Дренице. И један број команданата тзв. Војске Косова је признао да су водили евиденције о операцијама које су изводили, погубљењима и злочинима. Уверен сам да архиви постоји, али сам исто тако уверен да Београд не може да дође до њих. Ово је прича за преговарачким столом.“

Уколико би Србија добила увид у архив ОВК, био би то корак ка откривању истине о нестанку Срба са Косова и Метохије. Два су канала, указује Челић, која воде до истине, први је архив до којих не верује да ћемо доћи и други су суђења у Хагу, где евентуално може да исплива неки детаљ везан за нестанке, киднаповања и друге ратне злочине.

Шта знају обавештајне службе

Трагом чињенице да је најподробније податке о злочину у Старом Грацку, када је убијено 14 жетелаца, у својим извештајима понудила британска служба, Живојин Ракочевић указује и на трећи, сигурни извор архивске грађе — западне обавештајне службе, на првом месту америчка, која је ОВК ставила на листу терористичких организација.

„Подразумева се да су за ту одлуку имали доказе, документе, процену стања и капацитета организације коју су ставили на листу. Кфор и његова обавештајна служба, потом и појединачне обавештајне службе земаља које су у Кфору учествовале, укључујући и личну архиву појединаца, поседују велики број докумената, процена, извештаја, видео-записа или пресретнутих докумената. Из истраге о злочину у Старом Грацку се може видети да је са стране британске службе случај одрађен професионално и до детаља. Политика је ту истину уништила, упркос свим доказима и чињеницама, случај је остао нерешен.“

Када је реч о јединственом архиву ОВК, Ракочевић изражава сумњу у његово постојање, али верује, каже, да постоје документа или збирке документа у власништву најмоћнијих људи Косова. Он подсећа да су одмах после сукоба три најмоћније политичке партије, Руговина, Тачијева и Харадинајева, имале неке облике организованих тајних служби и да би у њима требало тражити делове тог архива.
„С обзиром да су у том периоду, а и касније, сви они радили једни против других, дошло је до неке врсте равнотеже моћи и у тој области и никоме у овом тренутку не би било у интересу да испоручи или ’отвори‘ свој архив. Садашња Куртијева власт у највећој мери нема приступ тим документима, сем ако неко од ових структура није управо Куртију испоручио та документа“, сматра Ракочевић.
У спремност Приштине да се суочи са злочинима које су починили чланови ОВК, Челић не верује. Он је пре спреман да поверује да иза свега стоји покушај да се скрене пажња са суђења у којима је недвосмислено указано да је Ослободилачка војска Косова учествовала у систематском прогањању и ратним злочинима над Србима на КиМ.
„Сумњам, заиста сумњам да ће Приштина доставити било шта што има везе са архивом тзв. Ослободилачке војске Косова. Пре бих рекао да је прича из Приштине покренута да би се дошло до некакве документације и архивске грађе из војних архива у Србији, што се уклапа у општу конструкцију Приштине да су војне и полицијске снаге Србије одговорне за нестанке и киднаповања. Верујем да је реч о документима техничке природе који не садрже ништа што би могло Приштини да буде интересантно.“

Како је стварана мрежа ОВК

На питање да ли би отварање архива ОВК могло да промени слику рата на Косову и коначно обелодани истину о страдању Срба, Даница Маринковић, судија у пензији, која је саслушавала браћу Мазреку, каже да злочин не застарева и да истина о злочинима вршеним над Србима превазилази сву документацију. Она је као судија Окружног суда у Приштини била сведок како је стварана мрежа ОВК.
„Најпре су то били напади на полицију, цивиле, убиства, бачене бомбе, експлозивне направе, покушај атентата на ректора. Тада је већ могла да се маркира ОВК мрежа или почеци њеног стварања. Илегални МУП, у чијој истрази је учествовала, био је претеча ОВК, непријатељско удружење које је имало за циљ стварање посебне државе и припајање Албанији.“
Уследили су, подсећа, терористички напади који су кулминирали случајем Клечка, стравичним злочином почињеним у јулу 1998. године.

„Претходно су терористи извршили напад на Ораховац, тако што су ушли из неколико праваца у центар, убијали и отимали људе. Те цивиле су пребацили у Малишево, ту се налазио штаб ОВК, где је један од команданата био и Фатмир Љимај. Ту су раздвајали жене и децу од мушкараца. Браћа Мазреку, када су код мене давали исказ, рекли су да је у подрумима било затвора у којима су мучени Срби мушкарци. Одатле су их аутобусима и камионима пребацивали у Клечку. Тамо смо пронашли импровизовани логор укопан у брду са вратима на улазима и шипком од железа, а унутра справе за мучење, обућу, одећу, дечје ствари. То су била отета лица из Ораховца. Ту сам у кречани видела шаку детета која се још увек димила.“

Браћа Мазреку су приликом испитивања, по речима Данице Маринковић, признала да су силовала и убила девојчицу чије име су сазнали након што је мајка гледајући све почела да дозива дете. Логори за Србе које су у истрази открила браћа Мазреку никада нису лоцирани. Уследио је, објашњава Даница Маринковић, Рачак, а затим и бомбардовање. Сведочење да су у Клечки стрељани цивили, остало је да виси у ваздуху.
У архиву ОВК, претпоставља Маринковић, могли би се наћи и предмети Окружног суда које су 12. јуна 1999. наоружани припадници ОВК узели из писарнице. Циљ је, каже, био брисање трагова злочина.
Отуда отварање архива ОВК није само питање потврде обима страдања Срба на Косову и Метохији, већ и једини начин да се расветле судбине на хиљаде несталих и отетих.
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала