Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Андреј Коробејников: Славни завиде славнијима, а најславнији – мртвима / видео /

© Irene ZаndellРуски пијаниста Андреј Коробејников
Руски пијаниста Андреј Коробејников - Sputnik Србија, 1920, 07.10.2021
Пратите нас
Када је реч о слави, све је слично као у Бајци о рибару и рибици – људске жеље немају границе. Веома познати људи завиде онима који су још познатији, а најпознатији завиде славнима који више нису живи. Ја се трудим да се препустим музици и да заборавим на себе – тако добијам посао из снова, каже за Спутњик руски пијаниста Андреј Коробејников.
Један од тренутно најтраженијих и најталентованијих пијаниста на светској сцени, тридесетпетогодишњи Андреј Коробејников, наступа 7. октобра у Коларчевој задужбини, у оквиру концертне сезоне „Стенвеј енд санс“. За београдску публику руски пијаниста је припремио музичко путовање сачињено од дела Бетовена, Шуберта, Рахмањинова и Мусоргског.
„Програм је обједињен идејом слика, призора. Зато су ту 'Слике с изложбе' Мусоргског и оно што им је најближе – етиде Рахмањинова... Идеја шетње која одликује 'Слике с изложбе' повезана је и са Шубертовом 'Фантазијом Вандерера', односно скитнице. То је прича о животу као својеврсном путовању. Најзад, желео сам да почнем с једном неуобичајеном, мањом композицијом Бетовена, сонатом која је формално посвећена жени композиторовог спонзора, како их данас називамо. На Западу је обично зову 'За Терезу'. И заиста је посвећена Терези фон Брунсвик, али се у њој осећа некаква лична порука“, каже Андреј Коробејников у разговору за Спутњик.
Говорите о путовањима, о шетњама. То је интересна тема у наше време, јер је данас веома компликовано путовати, понекад чак и шетати. Ви први пут наступате у Београду, али сте имали прилику да га већ посетите?
Био сам овде на пропутовању када сам наступао у Македонији. Тада сам овде посетио једну своју пријатељицу, моју јапанску баку Кикошимо Казуко, која говори есперанто. Преко тог језика смо се и упознали, она је изврстан есперантиста. Допутовали смо у Београд, прошетали смо градом, потом смо отпутовали у Бањалуку, у Загреб, тако да сам пропутовао Балкан без концерата. Београд ми је интересантан управо због тога што препознајем град, али никада нисам наступао овде. И драго ми је што имам концерт овде.
Да, београдска публика је веома срдачна. Споменули сте есперанто, занимљиво је чути како сте се заинтересовали за тај језик, шта Вас је навело да га учите?
Ректор мог факултета Генадиј Михајлович Шилов био је есперантиста и водио је курс есперанта као један од помоћних предмета. Тај курс је трајао 10 дана, током којих сам заиста научио да говорим и да изражавам своје мисли на том језику. Есперанто се заиста може веома брзо научити, конструисан је као некаква игра. Постоје одређена правила и ако су ти из других језика макар мало познати разни коренови речи, уз коришћење одређених суфикса и префикса, можеш да изразиш своје мисли. То ми је првобитно била нека врста забаве, а затим сам добио позив да дођем на светски конгрес есперантиста који се сваке године одржава у другом граду. Тада сам имао 15 година, а конгрес се одржавао у Загребу. Скупило се 2.000 људи из целог света. Ту су и нобеловци, и домаћице, и комунисти и капиталисти... Хоћу да кажем да има покушаја да се политизује есперанто, али је то, хвала богу, немогуће, јер је то изванредан језик, веома једноставан, који заиста пробија психолошки зид и омогућава човеку да проговори на њему. Једино је на плану поезије сувише једнообразан, јер је акценат увек на претпоследњем слогу, па је поезија мање живописна и лепа него у другим језицима. У свему осталом то је изузетан језик.
Чини ми се, када говорите о изучавању есперанта, да је интелектуална блискост музике и језика јасна. Каква је веза Правног факултета, који сте такође завршили, и музичког образовања које сте стекли?
Ту много везе, наравно, нема, мада су и Стравински и Чајковски похађали Правни факултет... Тако је просто испало. Желео сам да браним људска права... Ипак, упркос томе што већ годинама нисам у могућности да се бавим правном струком, стечено знање се не губи.
Колико се та врста знања одражава на Вас као музичара?
Ја се трудим да свирам максимално стихијски и у музици су ми најинтересантнији духовни нивои и стања којима желим да се препустим. Ипак, многи критичари и други слушаоци кажу да је моје свирање много интелектуално. Чини ми се да је то просто аутоматизам, захваљујући правничком образовању. Ја не тражим никакву рационалну позадину намерно, али очигледно она сама постоји, јер ми је половина мозга однегована на томе. Мој интелект се развијао, поред осталог, кроз курс римског права, који представља један изузетан систем – рационалан и чврст.
Како посматрате своју музичку каријеру, да ли је тај пут ка музичким висинама био тежак за Вас?
Чини ми се да се код мене увек све развијало постепено, од једног достигнућа ка другом, без неких јаких преокрета. Задовољан сам, јер сам све зарадио својим свирањем. Наравно, захвалан сам учитељима и мајци која ме је гурала да се тиме бавим, јер с 12 или 13 година обично желиш да трчиш и да играш фудбал, а не да свираш. Када је реч о слави, све је слично као у Бајци о рибару и рибици – људске жеље немају границе. Веома познати људи завиде онима који су још познатији, а они који су још познатији, који немају живе конкуренте, они завиде онима који више нису ту. Ако идеш таквим путем, онда нема краја, увек ћеш гледати ко је славнији од тебе. А ако се апсолутно предаш музици и заборавиш на себе, на своје име, онда је осећај одличан, јер онда можеш да сањаш. Ја се често шалим да је моја професија музички туризам, јер волим да посећујем разне земље, да видим како људи живе, да упознајем различите културе, разне акценте, људе који различито мисле и говоре. И углавном не морам ништа да плаћам, свирам своју омиљену музику. Јасно је да то није лако, мора се много радити, бити у форми, али ипак се бавим омиљеним послом, живим од тога и још добијам и позитивне реакције од слушалаца. Све у свему, то је заиста посао из снова!
Проучавали сте људска права, има ли данас довољно слободе, разумемо ли уопште тај појам? И не питам Вас то само имајући у виду пандемију, него и дигиталну стварност у коју тонемо.
Што се тиче дигиталне реалности, чини ми се да савремено право не иде у корак са стварношћу и да се све елементарно заобилази, како у грађанском, тако и у кривичном праву. То важи и за област ауторског права којим сам се бавио, јер сви ти колективи и удружења која прикупљају новац, па их распоређују уметницима, припадају прошлом веку, потребна су нека другачија, нова решења. Читав свет је дошао до потпуног обезвређивања, које бих ја назвао „дикенсизацијом“ - као што Дикенс описује правничке процесе поигравајући се речима из правних норми и претварајући црно у бело и бело у црно. Том уметношћу су данас овладали сви. Сада у међународној политици нема више дискусија, јер свако испољава своје мајсторство у изражавању, сваком правнику је јасно да се све може представити на више начина.
Све то иде и даље, када је реч о пандемији, јасно је да је она поставила пред светске владе велика питања - како реаговати. Већина земаља је поступила против својих устава, ако имамо у виду слово закона, односно правду. Чини ми се да ћемо тек за неколико година сазнати да ли је Шведска поступила исправно минимално ограничавајући своје грађане. Када имаш посла с таквим новим вирусом, јасно је да не вреди ни када си стручњак. Никакви експерти никаквим владама не могу да дају једнозначне савете, јер ништа није јасно. Ипак, чини ми се да никако, да сам на тој позицији, не бих пропустио једну одлуку коју су пропустиле многе владе – најважнији је имунитет! Ја сам се разболео управо онда када сам престао да се бавим физичком културом, фитнесом, то је био период у којем сам мало спавао... Моментално сам се разболео. Пре тога сам се сусретао с људима који су били заражени, чак су неки од њих и умрли, а ја ништа нисам осећао и нисам се разболевао. Због тога ми је веома жао што су напори свих влада уједињени ка забрани контаката и формалностима попут обавезног ношења маски, а заправо је главно здравље сваког човека. И можда заиста здравствена заштита, уместо што покушава да запуши рупе на броду који тоне, треба да се окрене на другу страну, пре свега на развој људског тела, на његово јачање, а тада ће сама природа пружити отпор многим стварима.
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала