Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на
 - Sputnik Србија, 1920
РУСИЈА
Најновије вести, анализе и занимљивости из Русије и Заједнице независних држава

Херцеговац који је отерао Наполеoна из Москве /видео/

© Sputnik / Кирилл Каллиников / Уђи у фото-галеријуМеждународный военно-исторический фестиваль "День Бородина"
Международный военно-исторический фестиваль День Бородина - Sputnik Србија, 1920, 16.10.2021
Пратите нас
Овог месеца обележава се велики јубилеј – 250 година од рођења руског генерала српског порекла Михаила Милорадовића.
Рођен је 12. октобра 1771. године у Санкт Петербургу, а потомак је српске племићке породице Милорадовић из Херцеговине. Његови преци су се у Русију доселили у време Петра Првог и скоро два века ова породица славно је служила новој отаџбини.
Његов отац је био учесник руско-турских ратова у време Катарине Велике, да би потом постао намесник Малорусије.
Генерал Милорадовић се поносио српским коренима, а командовао је руским гардијским корпусом у ратовима против Швеђана, затим Турака као и против Наполеонове армије. Посебно се истакао у рату против Наполеона и у Бородинској бици, у којој је учествовало 10 српских генерала.
Одмалена се спремао за војни позив, а школовао се и у Немачкој и Француској. На студијама у Кенигсбергу, данашњем Калињинграду, један од професора био му је и чувени филозоф Имануел Кант.
У војничкој каријери је брзо напредовао, муњевито је стицао чин по чин, а било му је само 38 година када је догурао до чина пешадијског генерала. Четири године касније цар Александар Први му додељује и титулу грофа и први стиче право да на еполетама носи царев монограм.
Био је рођени ратник. Учествовао је у преко 50 победоносних битака. Имао је репутацију изузетно храброг, неустрашивог и одважног војсковође, веома вољеног међу војницима. Уважавале су га и руске војсковође, али и непријатељи. Био је омиљени ученик великог Александра Суворова, под чијом командом је ратовао против Турске и Пољске, а због војничких вештина и брзине на бојном пољу од чувеног Михаила Кутузова – руског војсковође српског порекла – добио је надимак „крилати генерал”.
Французи су му се дивили и називали га „руским Бајаром“, по чувеном француском војсковођи Пјеру Тераилу, кога су савременици карактерисали као „витеза без страха и мане“.
Носилац је многих руских и европских одликовања и важи за готово најодликованијег активног официра руске армије. Остао је пример преданог служења Русији, где је поштован и цењен не само као војсковођа, него и као мудар, частан, праведан и достојанствен државник који је много урадио и за Русију и за северну руску престоницу –Санкт Петербург, град на чијем је челу као генерал-губернатор био од 1818. године, па све до своје трагичне смрти 14. децембра 1825. године. Страдао је током чувеног устанка декабриста на Сенатском тргу, покушавајући да смири побуњене племиће. Искусни генерал, који је прошао на десетине бојишта без рањавања, рањен је из пиштоља и избоден бајонетом. Погођен је мучки – у леђа. Убио га је један од радикалних побуњеника – Петар Каховски.
Када су му извадили метак из плућа, рекао је: „Хвала Богу, ово није војнички метак. Сада сам срећан!“. Када је преминуо од задобијених рана било му је само 54 године.
Као губернатор спровео је антиалкохолну кампању, смањивши број кафана у граду и забранивши коцкање у њима, знатно је поправио стање градских затвора и положај затвореника, осветлио је центар руске царске престонице, изградио предграђа Петрограда, подстакао изградњу низа просветних института и културних институција, припремио улазак првих пароброда у акваторију Неве и Финског залива, активно се залагао за укидање кметства…
Никада се није женио и није имао потомство, иако је важио за изузетно лепог човека и правог каваљера у кога су биле заљубљене многе познате жене тог доба. Последња његова љубав била је првакиња балета Бољшој театра Јекатерина Телешова, у коју је био заљубљен и руски дипломата, песник, драматург и композитор Александар Грибоједов. Због тога Милорадовића називају и „супарником Грибоједова“, али и „спаситељом Пушкина“, пошто је славног песника спасио од страхота изгнанства у Сибир.
Генерал Милорадовић је толико цењен у Русији да му је у Санкт Петербургу подигнут споменик, у војној галерији најзнаменитијег музеја „Ермитаж“ чува се његов портрет, а Централна банка Русије је својевремено издала монету са његовим ликом.
Осим тога, 38. тобољски пешадијски пук, који је постојао више од два века – све до 1918. године – носио је његово име, а у његову част компонован је и „Марш генерала Милорадовича“. Чак је и једно корално острво у Тихом океану, у архипелагу Туамоту, названо по њему.
Као носилац Ордена светог Александра Невског, сахрањен је у музеју Благовештенске цркве у оквиру Лавре Александра Невског у Санкт Петербургу, покрај легендарног Суворова. Натпис над његовим гробом гласи: „Овде почивају остаци пешадијског генерала, носиоца свих руских ордена и носиоца одликовања свих европских држава, грофа Михаила Андрејевића Милорадовића“.
Михаил Милорадовић - Sputnik Србија, 1920, 16.10.2016
„Крилати“ руски генерал српског порекла
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала