Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на
 - Sputnik Србија, 1920
НАУКА И ТЕХНОЛОГИЈА

Шта је на простору Србије „киптало“ пре много, много година

CC0 / Pixabay / Вулканска лава
Вулканска лава - Sputnik Србија, 1920, 20.10.2021
Пратите нас
На територији Србије је у једном моменту постојао ланац свих могућих облика вулканских активности, које су у то време биле међу најјачима у свету.
Ако неко не верује да су се на простору данашње Србије одвијале катаклизме које су у то време биле међу најјачим катаклизмама у свету - следи опис неколико случаја чији ће закључак бити недвосмислен, преноси Национална географија.

Случај 1: Каменоломи на све стране

У Лозовику, на јужним обронцима јагодинског Црног врха се налази напуштени каменолом мермерног оникса. Осим колоније поскока, тамо данас нема ничег. Ова седиментна стена је настајала у прошлости око врелих извора, где су се таложиле наслаге калцијум-карбоната из засићених водених раствора.
Са друге, северне стране брда налази се нешто слично – каменолом доломитског мермера. Заједно са поскоцима, наравно. То је стена која нема ни приближне естетске особине као оникс, али се свакако користи у путарству и грађевинској индустрији. Карактеристично за овај тип стене је да је мермер настао поновном кристализацијом доломита, а доломит је настао таложењем кристала калцијум-магнезијум карбоната. Под високом температуром, разуме се.
Шта се то догодило на том брду у прошлости кад су стене претрпеле термички утицај? Вулкан можда?
Па не баш, трагова тога на Црном врху нема, али термички утицај стене могу да претрпе од стране магме у плитко смештеној комори и а да се не деси изливање на површини. Осим тога, врели гејзири са јужне стране указују да је вода кроз раседе долазила до плитких магматских комора. Другим речима, ови каменоломи су знак да вулканска активност и није тако географски гледано далек појам. А пошто у Србији свако друго брдо има каменолом, закључак је јасан. Земљина кора је некако тања него што сви овде често мислимо.
Дакле, у једном моменту је постојао ланац свих могућих облика вулканске активности који се протезао од Фрушке горе до Косова, са центром у планини Рудник. Авала, Космај, Котленик... само су неке од планина где је вулканска активност била пресудна за њихов данашњи облик.
Осим тога, на простору око Рудника и Радана и данас се виде остаци великих калдера, рецимо да је пречник потенцијалне калдере са центром у Книћком језеру око 15км. Гајтанска калдера на Радану је прилично разорена другим процесима али би требало да је сличних димензија – а то нису уопште биле мале ерупције. У гајтанској калдери је рецимо установљено постојање многих метала (олово, цинк, сребро, а и нешто злата) који се примарно баш и не налазе у земљиној кори. Тачније, знак су излива магме са великих дубина.

Случај 2: Вулкански скелет

Планина Рудник не носи тај назив случајно, већ је у питању једно од стратешки најбитнијих богатстава средњевековне српске државе. Топити метале у то време је било изузетно битно за сваку државу, а самим тим је присуство тих метала указивало на озбиљну вулканску активност у прошлости.
На самом Руднику постоји неколико купа угашених вулкана око Горњег Милановца и једна прилично чудна појава – Острвица.
Реч је о веома стрмом успону који на свом врху крије рушевине средњевековног утврђења. Успон на Острвицу је могућ али не спада у нешто што би се препоручило људима који немају бар минимум кондиције и вештине. Данас додуше постоје сајле које доста олакшавају успон.
У последњој трећини Острвица нема никакве вегетације а прилично је очигледно зашто је то тако будући да је састављена из вулканских стена. Пошто је у питању угашени вулкан прилично је јасно да пред нама стоји магматска структура која повезује комору и кратер. Другим речима, Острвица је некада била већа (и у пречнику и у висини), тачније наслаге туфа и пепела су прекривале данашње брдо. Временом је дошло до ерозије, пепео и слабији материјал је однет а остала је само окамењена лава која је прилично резистентна на ерозију.
Данас фактички гледамо у оно што је од вулкана остало, односно у вулкански скелет.

Случај 3: На рубу калдере

Хипотеза о гигантској калдери са центром у Книћком језеру постоји већ неко време; можда и није тачна обзиром да је хипотеза, али свако ко погледа мапе рељефа тог региона мора да уочи циркуларну низију коју ограничавају падине Рудника на северозападу, брда око Суморовца на истоку и обронци Котленика на југу.
Ако калдеру представимо као сат онда би на 10 ч. и на 6 ч. било значајних вулканских активности – на 6 ч. имамо Котленик за који се зна да је био терен најмање једне експлозивне вулканске ерупције. Тако је и настао Котленички масив. На 10 ч. се налази Борачки крш, други специфичан облик вулканске активности. Ствар која подупире претпоставку о калдери је добро позната чињеница да приликом настанка калдере, односно приликом пражњења магматске коморе и последичног потонућа терена, на ободима тог потонућа где пуца кора уобичајено се јавља накнадна вулканска активност.
Ех, Борачки крш. Место где је у средњем веку по легенди столовао грешни властелин који је имао несрећу да му супруга буде жена чији је брат имао изузетно незгодну нарав. Цар Душан је по тој легенди лично погубио властелина, а за нашу причу је битно да је на врху Борачког крша постојала тврђава. То само по себи говори да је место било практично недоступно и самим тим изузетно тешко за опсаду.
Настанак Крша се везује за мирно и постепено истискивање густе лаве на једном месту. Било је довољно времена да се магма охлади и да на површину дође не баш сасвим течна већ скоро формирана. Наравно да је у овом случају излив геометријски био потпуно неправилног облика, што је у природи и најчешћи случај.
Питаћете ме кад се то догађало. Одговор је средином терцијара, тачније пре око 40 милиона година.
А пре тога, у периоду креде је активна била област источне Србије са центром у Тимочком региону. Те ерупције су биле међу најјачим светским у томе периоду, па не чуди да је тада на малом простору било више стратовулканских купа.
Многе су значајно измењене ерозијом а неке је изменио и сапиенс: на месту данашњег површинског копа борског рудника се до пре сто година налазила купа стратовулкана Тилва рош. Након неколико милиона година услед тектонских покрета магматске коморе су се испразниле а затим помериле и сви ови вулкани, од Авале преко Шумадије до Радана су изгубили контакт са магмом и аутоматски се угасили.
Овај други ватрени појас – од Карпата на северу преко источне Србије до Македоније на југу је постојао двадесетак милиона година пре шумадијског. Али коморе су још увек ту у близини; врела вода наших бања је поуздан показатељ тога. Довољно је само да се поново створи притисак који изазива судар двеју плоча и ето прилике за активирањем угашених вулкана.
Срећом, то се не очекује у наредних минимум 100 хиљада година. Али ако би се ко зна којим случајем десило – било би изненадно, силовито и потпуно ненајављено. Такво је, данас се сматра, буђење старих угашених вулкана.

Случај 4: Ђавоља посла

На средини планине Радан се налази гајтанска калдера, а на њеној средини Ђавоља Варош. Рећи ћете да Радан нема везе са Шумадијом... али део је истог система. Овде се ради о једном феномену који нема можда директне везе са вулканизмом, али посредно ипак има.
У суштини овде је примарно на делу ерозија која спира меке слојеве, а камење на врху стубова функционише као кишобран. Међутим, састав тла као и кисели извори у непосредној околини су сигуран знак да се налазимо у вулканској калдери. Још су у раном средњем веку овде функционисали рудници, а већ је речено да где има метала има и вулкана.
Има још случајеа. Рецимо, по најновијим теоријама наслаге угља су повезане са експлозивним ерупцијама. Није зато уопште зачуђујуће што имамо Ресавски басен (у источној вулканској области) и Колубарски басен угља (у шумадијској области).
Данашња теорија настанка вулкана се базира на тектоници плоча које чине кору наше планете. Пре свега постоје два најпростија сценарија интеракција две плоче: судар и разилажење плоча.
У случају дивергентнте интеракције ради се о разилажењу две плоче и између њих магма избија лагано ка површини и ствара нову младу кору. Ово је основа функционисања средњеокеанских гребена и нема много везе са нашом причом.
Међутим, кад се плоче сударају (конвергентни тип) онда се ради о томе да једна плоча тоне испод друге. Заједно са кором у дубину планете тону и гасови а пре свега вода која на високим температурама и притисцима има скоро експлозивна својства - и то је суштина целе приче. Вода издиже растопљену плочу која је потонула и тако се магматско огњиште приближава површини. Кад нађе пут до површине, рођен је вулкан експлозивног типа и то је управо оно што се овде дешавало.
Истини за вољу, овде је максимално упрошћена прича, па да би то одговарало реалности треба још рећи да је овај сценарио могућ само ако се океанска плоча подвлачи под континенталну – једино тако тоне и вода. Уколико се сударају две континенталне или уопштено тоне континентална плоча до настанка вулкана неће доћи јер нема воде. Уместо тога изнад зоне судара се издижу планински ланци, наводи Милан Милорадовић у ауторском тексту за Астрономски магазин.
Још једна напомена: трећи сценарио су вруће тачке које избијају из земљине коре на местима где нема никаквих ни судара ни разилажења плоча. Најпознатији пример су Хаваји а пошто ни овде нема тоњења воде, ерупције су релативно мирне а лава са малим садржајем гасова.
Е па ето, то није увек био случај у Шумадији.
Вулкан - Sputnik Србија, 1920, 18.02.2018
Мање познато: Србија премрежена вулканима — могу ли се пробудити (фото, видео)
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала