Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на
 - Sputnik Србија, 1920
РУСИЈА
Најновије вести, анализе и занимљивости из Русије и Заједнице независних држава

„Били смо живе мете“ – сећање стогодишњег црвеноармејца на ослобађање Београда

© Sputnik / Илья Питалев / Уђи у фото-галеријуВетеран Великог отаџбинског рата на прослави Дана победе у Севастопољу
Ветеран Великог отаџбинског рата на прослави Дана победе у Севастопољу - Sputnik Србија, 1920, 24.10.2021
Пратите нас
Лав Кацевич је човек епоха. Ратни ветеран и ратни херој. Последњи живи црвеноармејац који је у Другом светском рату учествовао у ослобађању Југославије од нацизма. И данас овај деведесетдеветогодишњак на грудима поносно носи ордење и медаље за заслуге пред отаџбином.
За скоро цео век преко главе је превалио много, али је сачувао ведар дух и смисао за хумор. Здравље га, углавном, добро служи – иде без штапа, чита без наочара, обавља све кућне послове. Не предаје се и нада се да ће у мају прославити велики јубилеј – свој стоти рођендан, мада шаљиво додаје да „живот баш дуго траје“.
И данас живи у Москви, граду у коме се и родио пола године пре званичног оснивања Совјетског Савеза. Памти и Стаљина, и Хрушчова, Брежњева и Горбачова и све совјетске лидере… Преживео је много тога: и ратове и кризе, и промене политичких система, и распад и обнову земље… Доживео је успоне и падове, губитке и победе.
© Sputnik / Оливера ИкодиновићЛав Качевић, последњи живи црвеноармејац који је учествовао у ослобађању Југославије од нацизма са новинарком Спутњика Оливером Икодиновић
Лав Качевић, последњи живи црвеноармејац који је учествовао у ослобађању Југославије од нацизма са новинарком Спутњика Оливером Икодиновић
 

 - Sputnik Србија, 1920, 22.10.2021
Лав Качевић, последњи живи црвеноармејац који је учествовао у ослобађању Југославије од нацизма са новинарком Спутњика Оливером Икодиновић
Било му је свега 18 година кад је позван на фронт. Учествовао је у одбрани Москве, Лењинграда и Стаљинграда, а потом је ратовао и у Украјини, Молдавији, Југославији, Мађарској и Аустрији. Велику победу над фашизмом је дочекао 8. маја 1945. године код Беча, док су ишли на Линц.
Код Смољенска је 1941. био и рањен. У главу. Велики гелер пробио је шлем. Два и по месеца је провео у болници.
Прешао је пут од редова до старијег водника. Био је то, истиче, тежак пут.
У Србију је стигао уочи ослобођења Београда, у јесен 1944. Још памти како су се црвеноармејци пробијали кроз непријатељске положаје.
„Колико је само река требало прећи, а прелазак сваке реке је догађај! Прелазили смо их, углавном, ноћу. Били смо живе мете на води. А преко дана ужас – гранатирање, бомбардовање, све редом. Прешли смо границу, из Молдавије у Румунију, из Румуније у Југославију. Ноћу без иједног хица смо прешли Дунав. Југословенски партизани су нас дочекали. То је било невероватно искуство. Изгрлили смо се као најрођенији! Тај осећај је немогуће речима описати – после толико тешких догађаја одједном је уследио један радостан тренутак и топао дочек“, прича за Спутњик Кацевич.
Много година касније, почетком 21. века, још једном је посетио Србију, где се састао са својим ратним саборцима и обишао сва места где су некада заједно ратовали.
„И опет ти исти загрљаји! Та иста присност, блискост и топлина. Све је то незаборавно, дирљиво. Успомене су се вратиле…“, прича ветеран.
На питање о чему су разговарали, шаљиво одговара:
„А о чему причају стари пријатељи? Па о женама!“.
Присећајући се ратних страхота, најгоре од свега је, каже, било прелазити и савлађивати реке.
„Колико их је само било! И свуда само реке, реке, реке… И зими и лети, и у јесен и у пролеће. Требало је пребацивати и оружје и оруђе и превести коње. Тада нисмо имали возила. О борбама немам шта да причам, сувишно је… А све борбе су почеле после преласка Дунава“, прича Кацевич.
Колико је времена провео у Србији, ни сам не зна. Дане, недеље и месеце нико није бројао.
„На колену сам оловком исписивао само називе градова или региона. Имам стари списак, преписан мастилом. Већ је избледео, прошло је скоро 80 година“, каже ветеран.
Ипак, оно што му је заувек остало урезано у сећању јесу сусрети са народом.
„То је било прелепо. Необично. Нигде нас лепше нису дочекали него у Југославији!“.
© Sputnik / Оливера ИкодиновићСа московским Саветом ветерана настављена је традиција обележавања важног датума из наше славне прошлости.
Са московским Саветом ветерана настављена је традиција обележавања важног датума из наше славне прошлости. - Sputnik Србија, 1920, 22.10.2021
Са московским Саветом ветерана настављена је традиција обележавања важног датума из наше славне прошлости.

Страхоте Лењинграда заувек урезане у сећање

Иако је прошао фронтове где су се водиле најкрвавије борбе, каже, да је најтежа и најдраматичнија била одбрана Лењинграда, града чија је опсада трајала скоро 900 дана и која је по различитим проценама однела од 400 хиљада до милион и по живота.
„Глад, зима, снег… Изузетно тешки услови. Температуре су падале и на испод 40 степени Целзијусових. Уместо постеље, испод себе смо стављали јелове гране, а спавали смо у шаторима. Петоро-шесторо људи леже истовремено и прибијамо се једни уз друге како бисмо се згрејали, а само један остаје да стражари крај оруђа. На сваких, отприлике, пола сата, он ногом оног крајњег окреће и истовремено се окрећу сви на други бок… Ипак, глад је била најгора. Ја сам спао на 48 кила. Али зато код Стаљинграда командир батерије је направио своју пекару, добио брашно, па је хлеба и земички било на претек. Стално смо јели. Ја сам стигао до 84 килограма, а потом сам спао на 77, што и јесте моја килажа“, присећа се Кацевич.
После рата, по повратку у Русију, вратио се свом животу и својој првој љубави. Оженио се млад, још пре почетка рата, својом школском другарицом. Провели су 73 године у браку, све до њене смрти. И она је за време рата била на фронту, радила је и као болничарка у војној болници. Награђена је орденом од државе.
„Имам и ‘малу’ ћерку. Њој је сада 72 године“, шаљиво додаје.
После смрти супруге, иако већ у позним годинама, пронашао је нову љубав. У последње време се не виђају због пандемије вируса корона, пошто она живи у другом граду.
Пензионисао се у 85. години живота. Једно време је радио као механичар за рачунарску опрему, а након што се дошколовао био је водећи стручњак за рачунарске технологије Министарства за обојену металургију.
„Кад сам завршавао радни век, питају ме: „Лаве Сергејевичу, где идете? Шта ћете ви код куће да радите?“.
И данас је, каже, сачувао многе радне навике.
„Кувам, постављам сто, пеглам, једино машина пере веш. Све што могу све радим. Умем и да поправљам ствари по кући, одврћем-заврћем… Свакакве ситнице знам“, додаје он.
Добро се, каже, осећа, мада га муче и неке бољке.
„Понекад се затетурам. Није то вртоглавица, него само губитак равнотеже“, каже он, додајући да је, осим година, то последица и рањавања.
На многим догађајима у земљи и иностранству и данас младим поколењима Руса говори о рату, о својим искуствима, о историји њихове земље.
„Долазе да ме слушају. Професори географије долазе да чују причу о мом војничком путу и чују где сам све био. Професори књижевности питају: ‘Јел памтите 1936. кад је Горки умро?’, a историчари: ‘Јел памтите ‘37? ‘. O свему питају. Најважнија је глава, сачувати здрав разум“, каже он.
Сећања га не издају. Добро памти имена, презимена и патрониме свих својих сабораца са којима је служио и њихова занимања, а било је ту и професора, и књиговођа и сељака.

Живот богат, али дуго траје

Када се данас осврне живот му је, истиче, био богат, али много дуг. На питање шта би он данас рекао ко је Лав Кацевич, кратко одговара „редов совјетске армије“.
Жеља, каже, више нема. Тишти га само како ће његова ћерка, професорка француског језика, једног дана живети без њега.
„Једино ми је жао моје ћерке која ће остати сама, јер нема ближих рођака. Нас двоје смо јако повезани. Ја предосетим кад она треба да дође и одмах отварам врата, а она улази. И она мене осећа на исти начин. Жао ми је што је остављам саму, а и она се тога плаши. Свестан сам да је и она у годинама, има пријатељице које су удате и које је воле, али свако живи свој живот. Размишљам чак и о томе колико ће њу моја сахрана коштати. Ја сам већ све спремио, чак и гробно место и натпис. ‘Кацевич Лав Сергејевич, година рођења, цртица и даље без датума‘“, каже овај стогодишњак.
Лав Качевић, последњи живи црвеноармејац који је учествовао у ослобађању Југославије од нацизма са новинарком Спутњика Оливером Икодиновић
 

 - Sputnik Србија, 1920, 20.10.2021
РУСИЈА
Топли дочек на обали Дунава: 99-годишњи црвеноармејац се сећа ослобађања Београда /фото/
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала