Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на
 - Sputnik Србија, 1920
ДРУШТВО
Занимљиве приче, репортаже, догађаји, фестивали и културна дешавања из Србије, Русије и остатка света

Срби кроз четири годишња доба: Страдање је допуштено – довољно је само укључити камеру /видео/

© Фото : NAMA FILMСрђан Петровић, домаћин из Велике Хоче код ког је одседао Петар Хандке
Срђан Петровић, домаћин из Велике Хоче код ког је одседао Петар Хандке - Sputnik Србија, 1920, 28.10.2021
Пратите нас
Ово је филм о великој жртви коју наш народ на Косову и Метохији подноси живећи у нељудским условима и против свих цивилизацијских норми. Где су ту људска права? Нема их и то сви знају. To значи да је српско страдање нешто што је допуштено. И ту није потребна било каква врста манипулације: довољно је само да ставите камеру и снимате.
Овако о мотивима за настанак свог новог документарног филма „Чекајући Хандкеа“ за Спутњик говори филмски редитељ Горан Радовановић, уочи светске премијере овог документарца која ће се одржати 29. октобра на међународном фестивалу „Порука човеку“ у Санкт Петербургу.
Повод за настанак нове приче са простора Косова и Метохије, за редитеља награђиване „Енклаве“ овога пута био је аустријски писац Петер Хандке и Хандкеово добијање Нобелове награде.

Судбина српског народа кроз четири годишња доба

„Хандке је као уметник често боравио у Великој Хочи, написао је и есеј `Кукавице из Велике Хоче`. Желео сам да направим филм о последицама његовог присуства у Метохији и да кроз ту причу видимо судбину нашег народа, како тај наш народ живи кроз четири годишња доба. Радујем се што ће светска премијера филма бити на фестивалу ‘Порука човеку‘ који се етаблирао као један од најзначајнијих у Русији, а богами и у Европи“, објашњава Радовановић за „Орбиту културе“.
Да ли је филм „Чeкајући Хандкеа“ једна врста ваше личне захвалности човеку који је био на Косову и Метохији и онда када многи од нас нису?
– Не многи, већина није била. Постојао је један осећај пораза, дефетизма кад се он појавио са другим односом према рату. Имао је храбрости да постави неке изазове и западним медијима и западној политици и то у време када је овде постојао апсолутни дефетизам и ћутање. Да, то је више једна људска захвалност према њему, јер анализирати Хандкеа као уметника би било мало претенциозно. А и није ми то био циљ.
Да ли je Хандке погледао филм?
– Срели смо се у Андрићграду кад је добијао награду. Допао му се филм.

Буре идентитета старо осамсто година

Како се прави овакав документарац који слика стање неизвесности, забринутости, ишчекивања?
– Сликати стање је најтеже, јер оно само по себи не постоји. Живот је сам по себи досадан да се снима, морате да га испровоцирате, да направите угао посматрања, тачку гледања. А Велика Хоча има неколико сјајних позиција. То је најурбаније српско село са 13 цркава које живе, у којима се одржавају литургије. Ту је неколико винских подрума, и то је једино место које је поплочано, има улице, има те дивне куће, има један медитерански шмек. Ми смо нашли неколико ликова, живописних, који су као архетипови – лекар, винар, старија госпођа која је изгубила сина, дете које иде у школу, професорка енглеског језика… Али то су ликови који не говоре, ми смо их стављали у неколико позиција и дали смо их кроз четири годишња доба. У филму имамо осам телефонских разговора… Заправо, ми смо тражили те неке идентитетске моменте при чему је присутан један сизифовски моменат гурања бурета: непрекидно се у целом филму гура винско буре. То је та метафора бурета вина старог осамсто година. Не заборавимо, то вино из Велике Хоче је дечанско вино и оно се вековима носи на освештење за Пећку патријаршију, Преображење, Дечане. То је више од вина, то је буре идентитета.
А ви сте му још додали то сизифовско…
– Присутан је и тај литерарни моменат, јер је „Чекајући Хандкеа“ као „Чекајући Годоа“. Имамо један апсурд чекања, питања да ли ће доћи до промене, ту је прошлост, идентитет који се гура, а ми знамо да постојимо само док гурамо. Чим престанемо да гурамо – нестајемо.
Недавно сте били у Москви где сте са Мосфилмом разговарали о новом дугометражном играном филму „Баук“. Да ли сте договорили сарадњу?
– Био сам у Москви поводом филма о бомбардовању Србије где ће партнер, Мосфилм, први пут учествовати у српском филму као копродукциони партнер. На челу са славним Кареном Шахназаровим они су нам дали студија.
Историјски тренутак за српску кинематографију?
– Све историјско почне на неким малим приватним једноставним везама, контактима. Шахназаров је прочитао сценарио, допао му се и онако бланко ми је понудио сарадњу. Ми смо заправо ишли у Москву да утврдимо какве су нам могућности, какав је студио, да се договоримо о терминима… То је велика повластица. Био сам у хотелу Мосфилма, на вратима до мојих стоји плоча на којој пише „Овде је, док је снимао, боравио Андреј Тарковски“. Срео сам се и са Никитом Михалковим који је пријатељ српске културе. Ето сазнао сам да ће се нешто лепо ускоро и догодити, славни редитељ најавио је скори долазак у Србију неким значајним поводима, али да не откривам више од тога… Тих десетак дана које сам провео у Москви били су радни, али остао је утисак о том великом студију који је фасцинантан. Драго ми је што ћу имати подршку на највишем техничком и уметничком нивоу.

НАТО агресија као идентитетска тема

Сигурно је да су и теме ваших филмова и начин на који их обрађујете пријемчиве за редитеље какви су Шахназаров или Михалков.
– Не радим ништа намерно. Већина мојих филмова је приказивана на западу, тамо сам и добио највише награда. Али с друге стране, постоји диван континуитет са руском филмском сценом – ја сам предавао на летњој школи ВГИК-а (Сверуски државни институт кинематографије), ту је и московски фестивал на ком сам био са мојим дебитантским филмом „Октобар фест“… Имам континуитет са руским филмом, и наравно, васпитаван сам и на совјетском филму и на руској литератури 19. века… Тако да мислим да све то иде спонтано, без икаквих политичких или идеолошких одредница. То је једноставно део моје прошлости, мог идентитета, тај однос са руском културом и филмом поготово.
Оно што покушавате да реализујете у својим филмовима сами називате идентитетске теме. Тако ће бити и у филму „Баук“. Да ли то значи да ви ни као уметник од тих тема не можете да побегнете?
– Теме се не бирају, оне се саме намећу, а 1999. година је историјска тема. То је најзначајнији догађај у савременој српској историји, а мислим и у савременој европској историји. То је једна страшна агресија и то је тај моменат идентитета. Зашто? Зато што је та агресија била циљана у смислу одвајања Косова и Метохије не само из српске државе него и из духа српског народа. То је велика тема, нешто што нас прати и што ми покушавамо да избегнемо. И тај страх који смо имали, да се суочимо са тиме, са том агресијом… Ми практично у литератури немамо дело о томе, па чак ни у сликарству. У филму мислим да је био један покушај одмах после бомбардовања… А то је велика тема, последице тог бомбардовања и агресије ми и данас имамо, и у политичком и у духовном и у идентитетском смислу.
Емир Кустурица - Sputnik Србија, 1920, 07.08.2021
Кустурица: Мислио сам, ако Хандке добије Нобелову награду, никада не бисмо смели да признамо Косово
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала