Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Тихи људи иза камере - како су легендарни српски филмски сниматељи освајали слободу

© Фото : Бранко Вукадиновић, архива ЈКСнимање филма Кад будем мртав и бео (1967)
Снимање филма Кад будем мртав и бео (1967) - Sputnik Србија, 1920, 14.11.2021
Пратите нас
Родили су се заједно са филмом, у стопу пратили перцепцију филмске уметности - од Кино-клуба до модерних оставарења, сниматељи су, заједно са технолошким и друштвеним развојем који је неминовно утицао на статус седме уметности, такође морали да промене ракурс.
„Дигитални свет који подразумева другачији облик формирања информације изменио је све наше животе, а у филм је унео драстичне мутације. Слика је остала слика, али све што је било у вези са занатом сад је другачије. Могло би се, чак, рећи да је класичан занат у том смислу нестао“, каже чувени филмски сниматељ и професор камере Милорад Глушица, поводом изложбе и монографије „Сниматељи у српском играном филму“.
© Фото : Горан Басарић, приватна архиваСнимање филма "Сабирни центар" (1989)
Снимање филма Сабирни центар (1989) - Sputnik Србија, 1920, 12.11.2021
Снимање филма "Сабирни центар" (1989)
Сниматељи у српском играном филму „Невидљиве особе“ које су уједно и део најужег ауторског тима у стварању једног филма, добиле су заслужени простор у српској култури управо изложбом „Сниматељи у српском играном филму“ у Дворани Културног центра Београда и истоименом монографијом ауторке Маје Медић. Од првих снимљених остварења до данашњег дана, она је подигла споменик српском играном филму и то из угла сниматеља.
„Већ неко време се бавим архивом домаћег играног филма, а ова монографија комбинација је искуства сниматеља и фотографија са филмских снимања. То су заиста непоновљиви тренуци и ја их доживљавам као запис о историји филма, нарочито јер се технологија временом драстично мењала. Данас, млади људи, који одрастају уз компјутере и дигиталне технологије, не могу да замисле како су некада изгледале камере, филмска расвета и слично“, каже за Спутњик Маја Медић.
© Фото : приватна архиваМаја Медић
Маја Медић - Sputnik Србија, 1920, 12.11.2021
Маја Медић
Искуства тридесет сниматеља који су српску кинематографију градили, а стварају је и дан данас, Маја Медић је прикупила из часописа „Синеаст“, а са већином је имала прилику да лично разговара. Отуда су пред нама портрети врсних сниматеља, и то из неколико кадрова, од Михајла Поповића, сниматеља филма „С вером у Бога“ из 1932. године, до Маје Радошевић која је 2019. године снимала филм „Ајвар“.
За форму у којој ће ове уметнике представити Медићева је изабрала управо интервју и дала нам увид у развој и трансформацију филмске професије у нашој средини из првог лица.

Кино-клуб као место у којем се учи слобода

Пре академије и професионалних школа, наши филмски ствараоци своје прве филмске кораке начинили су по излазу из Кино-клуба, места у којем се, како чувени филмски сниматељ Милорад Глушица каже, учила слобода. И не само он, у Кино-клубу је своје прве кадрове са Душаном Макавејевом снимио Милорад Јакшић Фанђо, сниматељ култних филмова попут „Буђења пацова“ и „Љубавни случај службенице ПТТ-а“. Своје умеће у Кино-клубу стицали су и Марко Бабац, Кокан Ракоњац, Живојин Павловић, Макавејев, Срђан Карановић…
„Кино-клуб је место у којем се осећате као неко ко је у орбити, неко ко лети, ко може све. Иза себе немате сложену машинерију, која се зове профит, престиж. Кино-клуб је средина у којој су сви чланови клуба пробали све. То је привилегија. Ви и филм и ништа између вас – то је Кино-клуб доносио. Неки људи су пренели део тога у професионалне воде, а остали су постали службеници у филмској индустрији“, открива Глушица, који је своје пионирске кораке на филму начинио с легендарним Слободаном Шијаном.
© Фото : Јелена Прекајски, приватна архиваМилорад Глушица на снимању филма "Бели лавови" (2011)
Милорад Глушица на снимању филма Бели лавови (2011) - Sputnik Србија, 1920, 12.11.2021
Милорад Глушица на снимању филма "Бели лавови" (2011)
„Шијан је дошао на режију после Ликовне академије, а ја сам се дружио с ликовњацима, који су ме Шијану препоручили. Прве кадрове које је Шијан замислио ја сам притиском на думе камере снимио. Снимали смо заједно студентске радове, после тога ТВ филмове, да би први филм у професионалним водама био ’Како сам систематски уништен од идиота’, мени веома значајан филм јер сам имао слободу да радим онако како сам замислио. Наставили смо даље са филмом ’Давитељ против давитеља’ и другима“, наводи цењени сниматељ.
© Фото : Родољуб Јовановић, приватна архиваСнимање филма "Како сам систематски уништен од идиота" (1983)
Снимање филма Како сам систематски уништен од идиота (1983) - Sputnik Србија, 1920, 12.11.2021
Снимање филма "Како сам систематски уништен од идиота" (1983)
Он каже да је редитељ човек коме је дата могућност да бира сараднике и тако доносе низ одлука које чине филм у ликовном, наративном и, коначно, у комерцијалном смислу.
„Лако је сарађивати с редитељем који осећа филм. Не мора чак ни да буде занатлија, само човек са визијом. Тако се стварају заједнички погледи, а сниматељ и редитељ пулсирају на истој фреквенцији. С друге стране, има редитеља који су окренути занату у тврдом смислу и они би на сваки начин да се реализује њихова замисао, која најчешће прати трендове. Филм није ствар тренда. Ако ви понудите решење које је изван тренда, они нису спремни да га прихвате и филм не доносе резултат који би настао заједничком енергијом, тврди Глушица.
© Фото : Александар Летић, приватна архиваСнимање филма "Завет" (2007)
Снимање филма Завет (2007) - Sputnik Србија, 1920, 12.11.2021
Снимање филма "Завет" (2007)

Ко су жене сниматељке

На питање колико се статус сниматеља мењао кроз време, ауторка монографије каже да је, проучавајући грађу за ову књигу, схватила да су се сниматељи одувек жалили на исте ствари, а то је, пре свега, разумевање продукције за њихове професионалне потребе. Оно што се, пак, променило, сматра Медићева, јесте уплив жена сниматеља у посао.
„Прва жена сниматељка са ових простора је Невенка Реџић Тот. Она је, седамдесетих година, завршила академију у Прагу још пре него што је код нас постојала катедра за камеру. После ње није било много жена сниматеља, да бисмо сада имали веома успешне сниматељке као што су Бојана Андрић, Маја Радошевић… Моја жеља је да направим распон, не само шта је било некада, већ и пресек како је сада, да би се виделе ове значајне промене“, истиче Маја Медић.
© Фото : архива Мали БудоКадар из филма "Јесен самураја" (2016)
Кадар из филма Јесен самураја (2016) - Sputnik Србија, 1920, 12.11.2021
Кадар из филма "Јесен самураја" (2016)

Тиха персона иза камере

У међувремену ипак се и статус сниматеља променио. Од невидљиве особе иза камере, аутора, ствараоца слике, сниматељи се данас суочавају с многим изазовима које доносе технологија и тржиште.
„Увек сам сматрао да је мисао најважнија и да, после мисли, долази стратегија, промишљање да би се направио одређени потез, а да је занат неминован начин да искористите алат да бисте дошли до филмске слике. У данашњој дигиталној ери то је много једноставније. Данас постоји широк тим људи који учествују у стварању слике и то доводи у питање будућности сниматеља“, наглашава Глушица.
© Фото : Art & PopcornКадар из филма "Ничије дете" (2014)
Кадар из филма Ничије дете (2014) - Sputnik Србија, 1920, 12.11.2021
Кадар из филма "Ничије дете" (2014)
Он истиче и да се разлика која је својевремено постојала између сниматељског рада на телевизији, реклами и на филму у последње време брише.
„Осим профита, рекламе су унеле лошу димензију у перцепцију слике, а сниматељима не отварају простор који би они желели. Поред присуства генерисане слике, од њих се тражи да праве ’лепу слику’, а ја тај термин не уважавам на филму. Слика на филму мора донети нове емоције да би функционисала као слика, она мора бити слика у служби драмског садржаја“, закључује он.
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала