Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Бата Живојиновић у улози живота: Како је Достојевски очарао филмске уметнике на свим меридијанима

© Youtube printskrinБата Живојиновић у филму "Непријатељ"
Бата Живојиновић у филму Непријатељ - Sputnik Србија, 1920, 16.11.2021
Пратите нас
Фјодор Достојевски несумњиво је најпревођенији руски прозни писац на језик филмске и позоришне уметности. Међу ауторима који су екранизовали дела Достојевског су и Роберт Бресон, Акиро Куросава, Анџеј Вајда, Лукино Висконти, Вуди Ален, али и Саша Петровић и Живојин Павловић који су се руском писцу враћали и по неколико пута.

Одјек по свим меридијанима

„Уметност носи у себи такву тајну, према којој епска форма никада неће моћи да пронађе свој еквивалент у драмској форми. Ја чак верујем да за различите форме уметности постоје и одговарајући низови поетских мисли, тако да једна мисао никада не може бити изражена у другој форми, која њој не одговара. Друго је, ако ви можете да прерадите и промените роман, сачувавши за драму само једну епизоду, или да узмете првобитну мисао, и потпуно измените сиже“, писао је Достојевски.
Није једноставно саставити тачну филмографију дела инспирисаних прозом Достојевског, с једне стране зато што је у неким остварењима садржај Достојевског скривен, видљив у подтексту, а с друге стране, зато што број тих филмова непрестано расте.
Чувени Сергеј Езејнштајн својевремено је писао о односу филма и књижевности, пре свега, на примеру Џејмса Џојса, али и Достојевског, говорећи да редитељи нужно треба да уче од овог руског писца.
Портрет Фјодора Михајловича Достојевског (Василиј Григорјевич Перов) 1872. година - Sputnik Србија, 1920, 11.11.2021
Два века Фјодора Достојевског – вечити сабеседник свих мислећих људи
Дела Фјодора Достојевског, велика тема светске књижевности постала је још већа појавом филмске уметности, а његове теме, људске драме и проблеми, од немих филмова до савремених остварења надахњују филмске ауторе широм света.
„Реч је, пре свега, о универзалним темама које имају свој ехо по читавој земаљској кугли. Ако би требало да издвојим неке интересантне филмове који су рађени по Достојевском, издвојио бих филм који је рађен у Перуу и филм филипинског редитеља Лава Дијаза. То помало радим намерно, за разлику од ових очигледних филмова, као што је ’Завршни ударац’, велики филм Вудија Алена са Скарлет Јохансон у главној улози, који је отворено инспиран Достојевским. Интересантније је, међутим, када видимо да проза Достојевског стварно има одјека на свим меридијанима земаљске кугле“, каже за Спутњик Властимир Судар, професор историје и теорије филма на лондонском Универзитету Кингстон.

Без саосећања

Судар истиче да је перуански филм „Без саосећања“ редитеља Франциска Хозеа Ломбардија једна од најбољих екранизација „Злочина и казне“, који је иначе велики изазов за редитеље, управо због свог обима.
„Радња се прилагођава главном граду Перуа, Лими, ликови су прилагођени јужноамеричком духу, али тако да остану верни руском оригиналу. Ради се о филму који, приликом приказивања сцене у којој Раскољников прича са шефом полиције о злочину, неко је у публици, због напетости садржаја, имао епилептични напад. Ако та прича може да покаже колико је ефектна перуанска адаптација, то говори и о рецепцији литературе Достојевског на активан и динамичан начин“, истиче Судар.

Бата Живојиновић у улози живота

Чувени „Идиот“ Достојевског инспирисао је и великог Акира Куросаву који је 1951. године снимио истоимени филм, дужине од скоро четири и по сата. „Идиот“ је послужио и као књижевни предложак за филм „НастасјаАнџеја Вајде, који је, између осталог, екранизовао и „Зле духе“ са Изабелом Ипер и Омаром Шарифом у главним улогама. Адаптацију дела Достојевског радили су и велики Лукино Висконти, Роберт Бресон, Аки Каурисмаки, Жан Лук Годар, а код нас Живојин Павловић и Саша Петровић.
„’Непријатеља’ Живојина Павловића из 1965. године одлично је одигирао Велимир Бата Живојиновића који је и сам више пута, поготово пред крај живота, говорио о том филму као његовој најважнијој улози. То има смисла, јер је филм базиран на ’Двојнику’ Достојевског, па Живојиновић у истом филму глуми два потпуно различита лика. Адаптацију је заједно са Жиком Павловићем писао Бора Ћосић и то представља пример како Достојевски може директно да се адаптира на филм“, наводи Судар.
© WikipediaПостер за филм "Непријатељ" (1965)
Постер за филм Непријатељ (1965) - Sputnik Србија, 1920, 16.11.2021
Постер за филм "Непријатељ" (1965)
За разлику од Павловића, Саша Петровић у филму из 1969. године „Биће скоро пропаст света“ само се ослања на мотиве из „Злих духа“. „То је роман који говори о револуцијама, великим променама, али и о индивидуалним мотивима људи који такве промене траже. Ти су мотиви слободни и оригинално расути у сценарију Саше Петровића који се бави и актуелним темама из тог периода као што је инвазија Чехословачке. На сличан начин се на ’Зле духе’ ослонио и Жан Лук Годар у својој ’Кинескињи’, али и Тарковски у ’Огледалу’. Велики је изазов пребацити прозу Достојевског на филмско платно. Вероватно су се зато редитељи радије одлучивали да узму одређене мотиве и претворе их у оригинално дело, као што је то урадио Саша Петровић “, сматра Судар.

Религиозна драма и петпарачке приче

Он истиче да се пре пет година у Санкт Петербургу играла представа „Зли дуси“ која је трајала готово десет сати, што упућује на то да романи Достојевског не могу да стану у представу или филм класичног трајања. Они више одговарају форми ТВ серијaла које су се снимале у матичној Русији.
„Тако, на пример, филм филипинског редитеља Лава Дијаза под називом ’Крај историје’ траје четири и по сата. У том филму Дијаз узима мотиве из дела Достојевског, али их деконструише на постмодеран начин, па Раскоиљников постаје неколико ликова који имају различиту судбину. То је покушај да се различити аспекти Достојевског ставе у друго дело, а то је филм“, наглашава Судар.
Станица метроа Достојевски у Москви - Sputnik Србија, 1920, 11.11.2021
Достојевски: Само руско срце може да пружи уточиште европској тузи
Техничке могућности филма, посматрање предмета из различитих углова и планова, монолози и дијалози у којима се свевидећи Достојевски губи и меша с ликовима, отвориле су нове погледе на прозу Достојевског и то из угла седме уметности. Како каже руски филозоф и књижевни теоретичар Михаил Бахтин, Достојевски је, спајањем филозофије с криминалом, религиозне исповести с петпарачким прилама, авантуре и мистерије у једном делу, бацио „одлучан изазов канону теорије уметности“, а самим тиме и канону филма.
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала