Мит о фамозном лобирању у Америци: Имају ли сада и Срби своје адуте

Присуство високо рангираних представника америчког Конгреса на вечери у српској амбасади у Вашингтону, чланова Комитета за спољне послове, Војног комитета, као и Безбедносног комитета у Представничком дому тумачи се као добар замајац у односима две земље, али и као сигнал подршке коју су амерички конгресмени спремни да пруже Србији.

О томе колико овакви скупови значајно побољшавају позицију Србије у земљи традиционално премреженој албанским и бошњачким лобистима, те о чему сведочи чињеница да је српски кокус који окупља чланове америчког Представничког дома и Сената наклоњене сарадњи са Србијом најбројнији од оснивања, разговарамо са Немањом Старовићем, државним секретаром у Министарству спољних послова Србије и Робертом Ковићем, америчким адвокатом српског порекла и републиканским кандидатом за конгресмена из Њу Џерзија.

Митови повезани са лобирањем и истина

Немања Старовић указује да је много митова повезаних са лобирањем присутно у домаћој јавности, који махом извиру из суштинског непознавања теме. Често се, сматра, прецењује улога лобистичких агенција које за превасходни задатак имају то да вам омогуће или закажу сусрет са одређеним људима, али ће успех тог сусрета ипак зависити од вас, односно од онога што имате да саопштите или предложите саговорницима.

„Не потцењујући, наравно, рад поменутих агенција, на које се некада и наша држава ослањала, морам истаћи велики успех који је постигао тим амбасаде Србије у Вашингтону, за свега годину дана колико се на његовом челу налази Марко Ђурић, који већ слови за најбољег амбасадора наше државе. Ми у Министарству спољних послова буквално свакодневно пратимо сусрете амбасадора Ђурића са сенаторима, конгресменима, али и стручњацима из најугледнијих и најутицајнијих тинк-тенк организација“, каже Старовић, додајући да је све то резултирало чињеницом да је данас српски кокус најбројнији од свог оснивања.

Сентимент према Србији промењен

Чињеница да српски кокус има мање или више чланова, мишљење је Роберта Ковића, није нужно показатељ интересовања. Важније је, сматра, шта чланови постижу.

„Кокус може бити важан у унапређењу српских интереса у зависности од тога ко је у њему и колико ефикасан у промовисању српских интереса. Већина клубова који су фокусирани на одређену земљу, имају бар једног члана који дели етничко порекло Клуба. На овај начин, та особа је гласнији заговорник рада кокуса у име те земље. Србија ово нема.“

На питање да ли Србија има једнаку подршку представника обеју странака на Капитол хилу, Ковић каже да је уверен да Србија ужива већу подршку Републиканске странке, те отуда чуде симпатије које Срби показују према демократама, заборављајући искуство из прошлости.

„Очигледно је да се сентимент према Србији померио од посматрања Србије као непријатеља, како је било ’90-их, до једне неутралније емоције, јер се ништа заиста не дешава и Србија већ дуго не заузима у вестима значајне термине. Недоумица је ’какво‘ ће бити осећање ако се поново појави неко друго питање и које кораке је у том случају Србија предузела да унапреди своју глобалну позицију у последњих двадесетак година. Да ли је Србија стекла праве међународне пријатеље на које може да се ослони или једноставно понавља своју политику из прошлости?“

Промоција позитивне агенде

Уколико се десе нека озбиљнија померања, сматра Ковић, можемо очекивати да ће се антисрпска машина за односе с јавношћу покренути са ставом „ево, опет праве невоље“, што ће охрабрити међународну заједницу да се поново удружи против Србије.

Старовић не оставља места за тамне прогнозе. Он верује да је успех Србије у САД последица другачијег, проактивног приступа којим се Марко Ђурић служи, а који подразумева промоцију позитивне агенде.

„За разлику од неких других, који својим деловањем у Вашингтону константно подгревају теме с конца прошлог века, српска дипломатија данас потенцира привредну сарадњу и економско повезивање унутар региона, што је америчким саговорницима разумљиво и пријемчиво, а у чему препознају и интерес сопствене државе.“

Сарадњи са Србијом теже обе странке

Не смемо, упозорава Старовић, игнорисати активности у САД оних из региона који нам не желе добро, али искључиво реактивни приступ никада не доноси праве резултате. Управо зато је добро, каже, то што српска амбасада намеће нове, позитивне теме и делује у широком луку према друштвеним факторима САД.

„Поред тога што је бројнији него икада, у српском кокусу данас имамо готово подједнак број припадника Републиканске и Демократске партије, што оповргава тезе по којима унапређење сарадње са Србијом представља тежњу само једне америчке партије.“