Успешно сте се регистровали!
Молимо вас, улогујте се путем линка који вам је послат на

Љубомир Симовић: Више човек не зна чему да се окрене и коме да верује

© Sputnik / Лола ЂорђевићАкадемик Љубомир Симовић
Академик Љубомир Симовић - Sputnik Србија, 1920, 10.12.2021
Пратите нас
Код нас су се сложиле и ова пандемија и друштвене прилике и све око нас тако да човек више не зна чему да се окрене и коме да верује. Никад нисмо имали мање повода за оптимизам него сада aли веру неку човек ипак мора да нађе, каже за Спутњик академик Љубомир Симовић.
„Као што је Дучић проналазио у српској средњовековној држави, ми морамо да нађемо неки други извор оптимизма и ја верујем да он може да се нађе“, додаје награђивани песник, драмски писац, есејиста, романописац…
Његова беседа о Јовану Дучићу изговорена у оквиру обележавања 150 година од песниковог рођења, била је надахнута приповест о поезији „која формира врх са кога се указују нови путеви и хоризонти, врх који се, како време пролази, види из све веће даљине“.

Од царског сјаја до херцеговачког пејзажа

Пратећи песников дуги пут за који кажете да је пун противуречности, показали сте како је Дучић од „Златних сонета“ пуних сјаја дошао до оног „жишка у дому сиромаха“. Да ли нам тиме можда сугеришете унутрашњи суноврат његовог света?
– Тај Дучићев пут од времена „Царских сонета“ и од времена средњовековне Србије до тог херцеговачког пејзажа у коме он пева о мравима, жаби, буљини, о букви и бору – не бих назвао суноврат. Напротив. То је унапређење, уздизање. Дучић је у „Царским сонетима“ величао српску средњовековну државу и претеривао је у описивању њене моћи, њеног богатства и сјаја, што је на неки начин радио и у „Дубровачким поемама“. Приказивао је дубровачку аристократију, али није видео онај свет који ми видимо у Држићевом „Дунду Мароју“ или у поезији дубровачких песника. Потом долази фаза кад пише о ратовима, глорификује Србију из Балканских и првог светског рата, а приближава се стварности и трагедији онда кад почиње да пева о страдањима у другом светском рату, кад пева о земљи у којој су гробља већа од градова. По мом уверењу, Дучић највише врхове достиже кад пева о својој људској немоћи, о својим људским ограничењима, о свом осећању да се у свету, па и у самом себи осећа као странац, себи непознат, и кад почиње у херцеговачком пејзажу, и у тим мраковима ноћним да у природи открива праве садржаје. И тек ту он има прави однос према звездама, више не пројектује себе у свемир, него види себе у свету дрвећа, птица...
Како тумачите тај пут од песника сјаја до песника тишине и молитве, да ли је то само ствар поетског зрења или нешто што је условљено споља, историјом… Шта утиче на тај тон?
– Утиче све око њега. Дучић је осећао потребу да пева о величини средњовековне српске државе. Можда је то писао зато што је био у времену кад је српска држава била доведена у питање, па је хтео да подсети народ и да му каже – нисте ви само ови који страдају и који робују турском окупатору, ви сте имали велике периоде на које можете да се ослоните, да се у њих загледате и да вам те епохе величине подигну дух и да вас охрабре. Има логике у томе што је Дучић писао о нашем средњовековљу, као што има логике у тим дубровачким песмама које је писао као човек близак Дубровнику, као Требињац, Медитеранац. То се све меша.
Да је Дучић данас међу нама, какве би песме писао, оне о страдалнику и сиромаху са жишком у дому или оне испуњене златом и сјајем?
– Одговор на то питање можемо дати не претпостављајући шта би Дучић писао да је сад жив, него кад бисмо мало отворили корице и његових других књига. Навешћу само једну реченицу из „Блага цара Радована“ у којој има зрелих, трезвених, критичких опаски о нама. Дучић каже да се наш народ пре фанатизује него што се васпитава и образује. Та реченица је актуелна и у данашњи дан. Кад погледамо како смо спремни да се залетимо за сваким обећањем, за сваком паролом, да свакоме не проверавајући поверујемо у ономе што нам прича… Уместо да слушамо Доситеја или Стерију који су говорили – саслушај све, добро размисли и о свему донеси мирно и хладно свој сопствени суд. Ту се Дучић ослања управо на њих двојицу, додирује се са Доситејем и Стеријом. Камо среће да су и Доситеј и Стерија много присутнији и данас у нашем животу.
И у вашем песништву постоји један лук којим се од „Видика на две воде“, преко „Љуске од јајета“ стиже до „Тачке“. Да ли сте и у говор о Дучићу унели то осећање свођења на тачку?
– Ја сам сигурно о Дучићу као и о другим песницима писао из своје песничке позиције, из свог песничког искуства. И читајући их, ја сам у њима откривао оно за шта ја имам одређене антене, да примим одређену врсту порука и да их вратим. Неке везе сигурно постоје, њих је тешко али и лепо пратити, јер пратећи их можемо да долазимо до драгоцених сазнања.
Недавно се појавило ново издање „Ужица са вранама“, романа који је повремено хроника и хронике која је повремено роман, како сте га сами одредили. Да ли је цело ваше стваралаштво заправо хроника стварног живота, какав сте ви то хроничар и да ли у овом тренутку имате нешто оптимистично да нам саопштите?
– У данашње време тешко је бити оптимиста, а кад би требало да одговарам на нека кључна питања као што је ово никад се не бих ослањао на сопствено дело. То припада другима, није моје да се позивам на своје књиге или да их тумачим. А кад је о оптимизму реч, као што га је Дучић налазио у српској средњовековној држави ми морамо да нађемо неки други извор и ја верујем да он може да се нађе. Питање је да ли смо ми уопште спремни да га тражимо или смо толико поводљиви да смо – као што је рекао Дучић – спремнији да се фанатизујемо него да се васпитавамо и образујемо.
Од појављивања књиге „Галоп на пужевима“ протекло је много времена, имате ли наде да би се данас тај галоп могао мало убрзати?
– То само зависи од нас самих. Ја сам негде после пужева рекао да смо се ми са пужева преместили на ракове: пужеви иду полако, а ракови иду уназад. Пратим шта се догађа, очекујем да се овај народ пробуди и да сам узме своју судбину у своје руке.
Хоће ли ускоро нова песничка књига и хоће ли опет Дунав протицати кроз њу?
– Биће Дунава, биће. Не журим са завршавањем те књиге, дуго је радим, али се надам да ће током идуће године да се појави.
Академик Љубомир Симовић - Sputnik Србија, 1920, 03.11.2016
Прво смо галопирали на пужевима, а сада поткивамо жабе
Јован Дучић портрет  - Sputnik Србија, 1920, 20.10.2021
ДРУШТВО
Верујем у Бога и у српство - речи које Дучићу никада нису опроштене /фото/
Све вести
0
Прво нова обавештењаПрво стара обавештења
loader
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала