Веља Павловић — светионик културе и добри дух Београда

Велимир Веља Павловић био је један од последњих новинара старе гарде, човек који је био истински светионик српске културе и добри дух Београда.

Дугогодишњи новинар радија и телевизије „Студио Б“ Велимир Веља Павловић, аутор култних емисија „Ниво 23“ и „Духовници“, који је преминуо у среду у 69. години, био је један од последњих новинара старог кова „који је више прочитао, него што је написао“, како је приметио један његов знатно млађи колега, данас у озбиљним, средњим годинама.

Веља Павловић био је један од симбола „Студија Б“, веран кући у којој је радио од 1978. године и током успона и током падова. У време успона „Студија Б“ био је симбол радија и телевизије и један од доказа величине те медијске куће. За време падова, важио је за човека који је и у најтежим данима „Студија Б“ био „изузетак који потврђује правило“, трачак наде да ће се та кућа вратити на путеве старе славе. Доказ да није све изгубљено.

Веља Павловић је био један од ретких људи-мостова који је у вазда оштро подељеном српском друштву успевао да споји и тзв. прву и другу Србију. И ког су ценили и једни и други. Човек који је препознавао вредности без обзира с које стране барикаде у „културном рату“ оне долазе. Зато су га поштовали сви с којима је радио, од патријарха Порфирија до перјаница „Друге Србије“.

У дану кад је отишао, могли смо читати дирљиве ин мемориаме Вељи од људи потпуно различитих ставова, схватања, погледа на свет и идеологија, а да су сви искрени. Не чисто уљудни и пригодни, по оној народној „о покојнику све најлепше“, већ крајње искрени, из срца и из душе. Епитети о „добром духу Београда“ и „светионику културе“ нису се доимали пригодно, већ као аксиоми — истините тврдње које је непотребно доказивати.

Нажалост, по ко зна који пут, шира јавност је схватила на ком је губитку тек одласком једног од великана. А Веља је био великан не само новинарске професије, већ и српске културе као такве. Ако ни због чега дугог, онда зато што је градио мостове између ровова у „културном рату“.

У случају Веље Павловића показала се као истинита она максима да је стил једнако човек. Веља је својом благошћу отварао саговорнике који би се у његовим емисијама откривали о себи више него што су намеравали. У време агресивних интервјуера, Веља је постизао много боље резултате управо супротним средствима — добронамерношћу.

Знао је да „окрене и други образ“ и достојанствено прими „рибање“ својих гостију, као кад му је својевремено Зоран Костић Цане очитао буквицу јер се „однародио“. Сурово Цанетово рибање Веља је примио не само достојанствено, већ и са аристократском дозом хумора на свој рачун и уз приличну дозу аутоироније.

И ван професије, Веља је био диван човек ког би свако пожелео за пријатеља, о чему сведоче и људи који су га бар једном срели у животу и разменили с њим тек неколико куртоазних реченица. Без обзира на животне тешкоће, увек је ширио добре вибрације око себе.

А живот му није био лак, ако ни због чега другог, онда због тога што је био самохрани отац у време кад се није знало ни за самохране мајке. И ту улогу је одиграо врхунски, а да се никад није жалио на злехуду судбину или да ју је, не дај боже, искористио за самопромоцију.

Као и Душко Радовић, још један од великана „Студија Б“ и Веља Павловић ће „довијека живјети“. Јер, његово дело је ванвременско.