- Sputnik Србија, 1920, 24.01.2022
КУЛТУРА
Рубрика која прати културне феномене и догађаје, ствараоце и личности који својим делом креирају савремену културну сцену у земљи и у свету.

Живан Сарамандић — српски Шаљапин: Сећање на великог баса у Руском дому у Београду

© Из архиве Народног позоришта у БеоградуЖиван Сарамандић
Живан Сарамандић - Sputnik Србија, 1920, 04.02.2022
Пратите насTelegram
Великан оперске сцене Живан Сарамандић остао је познат као „српски Шаљапин“, како због свог раскошног гласа, тако и због наклоности коју је осећао према чувеном руском басу. Сарамандић је остао упамћен по својим интерпретацијама руских народних песама из Шаљапиновог репертоара, које је певао и у Совјетском Савезу, на више од 50 концерата.
У знак сећања на дугогодишњег првака Опере Народног позоришта у Београду, који нас је напустио пре 10 година, вечерас ће у Руском дому у Београду бити приређено вече сећања под називом „Живан Сарамандић српски Шаљапин“. Публика ће бити у прилици да се подсети његове импресивне каријере која је трајала од 1966. до 2012. године.
Успомене на заједнички рад и наступе евоцираће Сарамандићеви пријатељи и сарадници: примадона Милка Стојановић, оперски певачи Горан Шимпрага (тенор), Љубодраг Беговић (баритон), Михаило Шљивић (бас), Мирослав Милановић (тенор) и пијанисткиња Даринка Пауновић, најављено је из Руског дома.

Исконски руски глас из широких степа

Готово до аскетизма посвећен уметности, Живан Сарамандић је наступао на најзначајнијим оперским сценама у свету, попут Бољшог театра и Карнеги хола и на престижним сценама у Софији, Атини, Будимпешти, Прагу, Варшави, Кијеву, Одеси, Санкт Петербургу, Барселони, Берлину, Паризу, Даблину.
Био је познат и као врстан интерпретатор црначких духовних песама, али је остао посебно упамћен по свом дубоко емотивном и надахнутом певању руских романси.
Његов колега, оперски певач Иван Томашев у једном ранијем интервјуу за Спутњик је рекао да верује да је Живан Сарамандић читавог живота патио што није Рус, јер се кроз његово певање „чуо исконски руски глас из широких степа“.
Томашев се, такође, присетио тренутка када је први пут чуо Сарамандићев глас у једној телевизијској емисији из 1976. године, у којој су истакнути певачи изводили староградске и народне песме.
„Сви су заиста били фасцинантни, међутим, онда се појавио један велики, велики господин, који је изванредно изгледао и врло ме је подсећао на неког Руса. Игром случаја тај господин Живан Сарамандић певао је једну руску романсу. Остао сам нем после тог извођења, јер је он у својој поруци гледаоцима отишао много дубље него што се могло очекивати, много дубље него што је и он сам очекивао. Тим својим наступом остварио је неку врсту мисије, јер је код мене, рецимо, пробудио жељу да што више слушам ту музику, да бирам оперске представе у којима он наступа и да, напокон, почнем и да се угледам на њега у извођењу“, испричао је Иван Томашев, додајући да је много пута уз грамофон, пратећи Живанов глас, вежбао извођење руских романси.

На сцени до последњег даха

Живан Сарамандић је рођен 2. априла 1939. године у Београду, али се због нацистичког бомбардовања престонице 1941. године с породицом преселио у Аранђеловац, родни град својих родитеља. Музички таленат је био његово породично наслеђе, а још као ученик гимназије у Аранђеловцу основао је забавни оркестар и био најистакнутији члан школског хора.
По повратку у Београд, као апсолвент Економског факултета (1962), добио је позив да пева у великом варијетеу „Орфеум“, који је у то време био значајна културна институција.
Први корак на путу ка великим оперским улогама било је школовање код једне од највећих оперских певачица тог времена Зденке Зикове. Након тога примљен је у Оперу Народног позоришта, 30. марта 1966. године, наступивши на аудицији пред комисијом коју су чинила велика музичка имена попут Мирослава Чангаловића, Оскара Данона, Бранка Пивничког.
Дебитовао је на отварању оперске сезоне у Народном позоришту, 21. септембра 1966. године, у улози краља Египта у Вердијевој „Аиди“, а 14. фебруара 1968. примљен је у стални ангажман у националном театру.
Током дуге и богате карије остварио је низ значајних улога басовског фаха у операма „Кнез Игор“ (Кончак, Галицки), „Моћ судбине“ (Гвардијан), „Фауст“ (Мефисто), „Набуко“ (Захарија), „Севиљски берберин“ (Дон Базилио), „Кнез од Зете“ (Иво Црнојевић), „Ернани“ (Де Силва), „Дон Карлос“ (Филип, Велики Инквизитор), „Порги и бес“ (Краун), „Евгеније Оњегин“ (Кнез Грјемин), насловне улоге у операма „Борис Годунов“, „Иван Сусањин“, „Дон Кихот“.
Поред изванредног гласа, остао је упамћен и по свом препознатљивом ставу на сцени, високо уздигнуте главе и с руком коју је увек држао преко груди, као да њоме суздржава и утишава снажни звук који допире из његовог огромног тела.
Живан Сарамандић је на сцени био до последњег даха. Поред текућег репертоара, спремао се и за обнову „Дон Карлоса“, у којој је требало да наступи 4. фебруара 2012. године. Неколико дана касније, 13. фебруара, требало је да поново изведе соло-реситал „Торжество Шаљапину“, који је годинама певао на Сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта.
Преминуо је 30. јануара 2012. године, а сахрањен је 2. фебруара у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. За свој изузетан уметнички рад добио је бројне награде, међу којима је и Посебно признање за допринос култури Републике Србије.
Десету годишњицу смрти Живана Сарамандића 30. јануара је обележило и Народно позориште у Београду пригодним програмом на Сцени „Раша Плаовић“, у којем је публика, поред сећања његових колега и сарадника и инсерте из бројних Сарамандићевих наступа, била у прилици да чује и текстове из монографије коју је у част великог баса приредила Душица Миленковић.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала