Спорт у канџама моћи – зашто Камила мора да прође као Новак

Teк што је публика, али и цела спортска јавност, укључујући и медије, помислила да је сага око случаја „Ђоковић у Аустралији“ окончана и довољна за целу годину, моћници су одлучили да врате спорт пред суд и да своју силу над правдом доказују преко 15-годишње руске уметничке клизачице, Камиле Валијеве.

Њен четвороструки салхов изведен у програму репрезентација, први пут у историји Зимских олимпијских игара, у трену ока је релативизован након објаве да је 15-годишња девојчица била позитивна на допинг тесту.

Са готово два месеца закашњења од момента обављања тестирања, баш на дан када је репрезентација Русије требало да добије заслужене златне медаље, Валијева је означена као „преварант“ и, пре свега у западној јавности, доведени су у сумњу њени резултати.

„Четвороструки салхов... Аха, да, сада знамо и како“, био је један од коментара на друштвеним мрежама, ослобођен цитирања чињеница које указују на то да је спорна супстанца пронађена у организму 15-годишње девојчице проистекла из лека за ангину пекторис и да ни на који начин не може да утиче на спортске перформансе.

Спорт и његова су суштина су опет пали у запећак и постали политички инструмент за остваривање интереса и спровођење агенди. Као у случају Ђоковића, спорт завршава на суду – иницијална суспензија Валијеве је укинута, слично првом притвору у ком се налазио српски тенисер, али Међународни олимпијски комитет, попут Владе Аустралије, тражи ново суђење код свог старог сарадника, Суда за спортску арбитражу у Лозани.

То тело је добро познато по односу према Русији и управо је оно, на захтев Светске антидопинг агенције, проценило је да је Русија вршила „системски допинг“ и забранило је истицање руских државних симбола на великим такмичењима.

Русија од тада наступа под заставом Олимпијског комитета Русије, али изгледа да ни то није довољно – циљ је, сасвим је јасно, да руски спортисти поново буду етикетирани као варалице и да се не мешају у свој посао, већ такмичење препусте „подобнима“.

Такав на почетку године није био Новак Ђоковић и његов случај ће ући у анале и спортске и правосудне праксе. Сасвим сигурно и политичке јер је јасно да је злостављање окончано депортацијом најбољег тенисера света из Аустралије, државе која га је не тако давно називала својим амбасадором, виђено као солидна позорница да тамошња власт прикупи поене код бирачког тела, обесправљеног и униженог у времену пандемије.

Вреди подсетити да је Ђоковић у Аустралију дошао са уредним документима, иако је било покушаја да се у њима пронађе грешка, са позивом за учешће на Аустралијан опену које му је потом онемогућено, „божанском моћи“ слободног министарског тумачења да је невакцинисани српски тенисер „претња за јавну безбедност“.

Дакле, Ђоковић је позван, Ђоковић је дошао, Ђоковић је отпоштовао све процедуре које је прописала аустралијска власт, али је Ђоковић постао и „жртвени јарац“ на коме је власт демонстрирала моћ, покушавши да купи себи мир – сасвим извесно, имајући у виду анкете пред изборе, безуспешно.

Али, послужило је сврси, широј од оне коју је Аустралија намеравала, Ђоковић је проглашен „иконом антиваксера“, иако се као такав никада није изјашњавао и проказан „за пример“, како случајно некоме „тамо“ не би пало на памет да уради нешто у чему власт види проблем за себе.

Од тога да „нема потребе да се саветује са адвокатима“, преко смештања у имиграциони притвор, до довођења пред свршен чин на другом суђењу – све је деловало као унапред припремљени сценарио како би се на једном човеку показала сила, сила која ће на крају сама себе уништити.

Срећом, Ђоковића није и не може, он се већ спрема за повратак на терен са никад већом мотивацијом, али за разлику од њега, психолошки притисак на 15-годишњу Валијеву је далеко већи, самим тим што ће одлука о њеном статусу бити донета тек 15. фебруара, што оставља четири дана за неизвесност и стрепњу.

Због чега? Па, јасно је, бар из визуре политичког аналитичара Александра Дудчака, који се огласио пошто је из Америчке антидопинг агенције стигао став да је у случају Валијеве „све јасно и да суспензија мора да остане на снази“.

„То је чиста политика, у питању је провокација која је припремљена унапред. Желе да нанесу тежак ударац имиџу руског спорта. Ако неко игра по њиховим правилима, онда су то руски спортисти, али се против њих води систематска борба. Американци ће употребити све полуге моћи како би извршили притисак и ништа од тога им се неће обити о главу иако целом свету диктирају своја правила, па тако и у спорту“, казао је Дудчак.

Правила која покушавају да се наметну су, из свега се може закључити, да Руси не треба да буду присутни на такмичењу, како је констатовао и норвешки новинар Јан Петер Салтвет, потпуно поражен због златне медаље коју је у скијатлону освојио руски репрезентативац Александар Бољшунов.

„Проблем је у томе што руски спортисти уопште није требало да буду у Пекингу“, изјавио је Салтвет.

Одговор је био јасан.

„Мало ми се смучила прича о допингу. Ја то не прихватам. Резултат као што је мој не пада са неба, иза њега су године тренинга. Ако хоћете да видите како тренирамо, дођите да видите. Када будете то видели, онда нам нећете постављати таква питања“, истакао је Бољшунов.

Матрица је јасна – као што је аустралијска министарка спорта, пре него што је донета одлука о депортацији Ђоковића изјавила да би желела да Рафаел Надал, директни ривал српског играча, буде освајач Аустралијан опена, тако и западнооријентисана јавност, заједно са тамошњим институцијама, жели да елиминише Русе из конкуренција.

Немају баш неког Надала да навијају за њега, али навијаће за било кога – само да би обавили посао из своје вишегодишње агенде. Јер мисле да им се може.