- Sputnik Србија, 1920
НАУКА И ТЕХНОЛОГИЈА

Зашто је ноћно небо тамно када свуда светли? Науци је било потребно 500 година да реши овај парадокс

CC0 / пиксабеј / Космос
Космос - Sputnik Србија, 1920, 23.03.2022
Пратите насTelegram
Када погледамо у ноћно небо, шта видимо? Звезде, Месец, по неку планету али највећи део је потпуно мрачан. Ако се замислимо, не би требало да је тако. У нашој галаксији има око 200 до 400 милијарди звезда, а у видљивом свемиру 200 милијарди галаксија. Зар не би требало ноћно небо да сија?
Спутњик и РТ - цензура  - Sputnik Србија
ВАЖНО ОБАВЕШТЕЊЕ

Због учесталих хакерских напада и ометања сајта Спутњик Србија и наших канала на Фејсбуку и Јутјубу, све вести пратите и на каналу Спутњик Србија на Телеграму и преко мобилне апликације која ради неометано, а коју можете преузети са овог линка, а видео садржај на платформи „Одиси“ (odysee.com), као и на платформи „Рамбл“ (rumble.com).

Прво шта нам пада да су звезде и галаксије далеко и да светлост која стиже до нас није довољно јака да је видимо. Али математика показује да - ако су галаксије равномерно распоређене - што су даље од нас има их више и својим бројем надокнађују слабљење светлости које стиже до Земље. Тако да би и удаљене галаксије, у збиру, требало да нам донесу исто светла као и ближе, тако да би ноћно небо требало да буде светло.

Шта је Олберсов парадокс

Али зашто је црно? То се зове Парадокс ноћног неба, или Олберсов парадокс и науци је било потребно 500 година да га реши, пише „Национална географија“.
Кеплер (1571–1630) је први размишљао о том проблему и, предложио је да свемир није бесконачан и хомоген, тј. да у њему нема довољно светлећих објеката да би нам ноћно небо било светло.
Олберс (1758–1840), по коме је парадокс добио име, трагао је за решењем у коме је свемир бесконачан и предложио је да у свемиру има гаса и прашине која блокира долазак светла до нас. Али ако је свемир бесконачан, тада би се тај гас под дејством зрачења звезда на крају угрејао и он би зрачио светлошћу.
Вратимо се на Кеплеров модел, ограниченог свемира. У том случају, гравитација би такав ограничен свемир после довољно времена урушила у једну тачку, због привлачења тела. Значи, ако је свемир бесконачан, ноћно небо би било светло, ако је коначан, урушио би се у себе. А не видимо ни једно од тога два.
Хабл (1889–1953) је користећи велики телескоп утврдо да су небуле, маглине, заправо удаљене галаксије. И да се оне удаљавају од нас. Заправо, што су даље од нас, њихова брзина удаљавања је већа! Значи свемир није статичан а ни не урушава се сам у себе, него се шири.
Пошто се свемир шири намеће се идеја да је у прошлости све било ближе једно друго, звезде, галаксије. Овде се намеће интересантно питање. Ако је свемир кренуо из велике експлозије, тзв. Великог праска, тада су хипотетички посматрачи у њему, у једном периоду имали комплетно светло ноћно небо.
Када се десило да се галаксије довољно удаље да су почели да се појављују тамни делови на ноћном небу?

Светлост из неких делова свемира никада неће стићи до нас

Сматра се да се Велики прасак десио пре 14 милијарди година, и да је тако настао свемир.
Али и даље остаје питање зашто је ноћно небо тамо? Прво да се подсетимо Доплеровог ефекта.
С обзиром да је светлост таласне природе, удаљавање галаксија чини да се мења таласна дужина видљиве светлости, да се помера ка дужим, црвеним таласним дужинама. То се зове црвени помак (енг. red shif).
Ако су галаксије довољно удаљене, њихова брзина удаљавања видљиву светлост помера у инфрацрвену, за људско око невидљиву светлост. Због тога ће следећи свемирски телескоп Џејмс Веб прикупљати инфрацрвену, нама невидљиву светлост. И тиме ће моћи да види даље од телескопа Хабл. Овим смо дошли до једног разлога зашто ноћно небо није светло. Зато што светлост стиже у инфрацрвеном спектру које људско око не може да види.
Да видимо други разлог. Знамо да је највећа брзина у космосу, брзина светлости (300.000.000 km/s) и да је то велика брзина, по нашим људским мерилима. Али то је мала брзина када је у питању величина свемира. Када бисмо имали брод који се креће брзином светлости, милијарде година би нам требале да стигнемо свуда где бисмо желели.
Ништа не може да се креће брже од брзине светлости. Обратите пажњу, то доводи до закључка да једино ништа може да се креће брже од светлости. А шта је ништа? Простор! Тачније простор и време! Обе величине меримо метрима и секундама, поимамо их као концепт, као нешто што има смисао али нам истински измиче. Простор-време се шири брзином већом од брзине светлости, ширећи васиону од Великог праска до данас.
Све ово нас води до закључка да због коначне брзине светлости, века свемира од 14 милијарди година, светлост многих галаксија није стигла до нас. Ствар се додатно компликује са удаљеним деловима универзума који се шире брзином већом од брзине светлости, светлост из тих делова никада неће стићи до нас.
Наше ноћно небо које видимо је само сићушан део целе васионе. Тај део зовемо видљива васиона. Невидљива остаје заувек невидљива и она расте јер периферни рубови видљиве васионе прелазе у невидљиву васиону.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала