Христина Вуковић: Музика руши бедеме у нама /видео/

Бедем је метафора за зидове које сви имамо око себе. Кроз слушање песама ви се шетате кроз мој унутрашњи свет и видите шта се дешава иза мог бедема. Овим албумом покушавам да срушим и свој бедем, не само да упутим на постојање туђих.

Овако млада кантауторка Христина Вуковић за Спутњик описује свој албум првенац под називом „Бедем“ који припрема у сарадњи са дискографским кућама Кроација Рекордс и ПГП РТС. Она је ових дана објавила спот за песму „Сами заједно“ која је једна од осам нумера које ће се наћи на новом албуму.

„Може се рећи да је оно што је до јуче био дечји сан и готово недостижан идеал кога су ме саветовали да се оканем, одједном престало то да буде. Почела сам да живим, на неки начин, све то што би једна мала ја волела да живи. Са осмехом помислим како би седмогодишња Христина била срећна да ме види где сам сада“, започиње своју причу талентована Христина.

Када и како је започео твој музички пут? Који су то први кораци које си направила у свету музике?

-Мој музички пут је започео, чини ми се, од када знам за себе. Практично од када сам проговорила, нешто сам певала уз маму, тату, после и сестру. Релативно рано сам почела да свирам клавир. После ниже музичке школе уписала сам средњу, и мада сам академски завршила на другом пољу, на психологији, увек сам паралелно седела на те две столице и бавила се музиком више потајно него озбиљно. Тек пре седам, осам година сам у те воде ушла професионално и од тада креће неки озбиљнији раст у мом бављењу музиком.

Била си учесник једног познатог музичког такмичења. У којој мери ти је оно дало ветар у леђа? Или те је можда на тренутак обесхрабрило?

-Данас на то гледам као на важну лекцију. Са овом памећу и искуством не бих поново учествовала на сличним такмичењима зато што мислим да мене музика интересује на другачији начин. Чини ми се да је на сцени доста доминантан мотив славе, спотлајта и новца, који нису моји примарни мотиви да будем овде где сам и да радим ово што радим. Било је спорно то што нисам осећала да могу да нађем своје место у средини која тежи ка томе да будемо славни, познати, да имамо хит песму. За мене је музика одувек била нешто друго. Вероватно ме је све то разочарало у првом тренутку, али од тада је прошло скоро десет година, помогло ми је да трасирам свој пут и да кажем: „Аха, добро ово није за мене. Нешто друго јесте, хајде да видимо шта би то нешто друго било“.

Ствараш своју музику, не прилагођаваш се трендовима. Да ли су постојале ситуације када си размишљала да ли ће публика схватити емоцију коју желиш да им пренесеш?

-Тек сам на почетку. Избацила сам први сингл, то је моја прва мала победа над самом собом пре свега, а онда и над тим неким срединама које покушавам да заобиђем, а да у њима ипак постојим, као што је музичка индустрија у Србији. Албум има осам песама које су јако личне и растерећене од потребе да се некоме допадну, што можда може да наруши њихову комуникативност. Заиста не могу да предвидим како ће публика да их чује и осети. Али, ако нешто није упитно у целој причи, то је моја искреност и читаво моје биће које је утопљено у те песме. Трудим се да много не размишљам о томе да ли ће људима да се свиди или не. Мислим да посао било кога ко ствара било шта није да се пита како ће то да се прими с друге стране, него да прича своју истину. Ја кроз моју музику причам своју истину и шта год да се са тим догоди, срећна сам што сам у прилици да то радим.

Одакле црпиш инспирацију? Да ли је то приватан живот, друштво и свет у којем живимо или нешто треће?

-Сви догађаји који у мени нешто помере, било да су дошли изнутра или споља су инспирација. У том смислу то јесу моја аутентична искуства и нека питања која мене муче. Албум се бави усамљеношћу, отуђеношћу, кроз различите теме – од интимности и физичких контаката каква је „Сами заједно“, до других песама које се кроз неке друге углове баве истом тематиком.

Колико ти психологија, помаже у стварању песама?

-Дуго ни мени није било јасно зашто психологија и музика и како то да повежем. Међутим, како сам дубље газила у своје писање и схватила да су теме које мене окупирају унутрашње теме, увидела сам да је тачка која их повезује то бављење унутрашњим и један исцељитељски потенцијал. Мене је музика доста исцељивала у животу. Сви имамо неке песме које смо слушали када нам је било тешко, које као да су описивале наша осећања, као да су говориле – хеј, разумем те. И то нам је некада било значајније него све на свету.

У последње време често те можемо видети на наступима великих домаћих звезда којима певаш пратеће вокале. Колико је тај позив допринео твом сазревању у музичком смислу?

-Овај посао подразумева више терена на којима човек може да расте и да се бави собом. Често чујем да људи кажу за неког да је јако талентован, али ако тај неко не ради довољно и ако не овлада вештином довољно, то је као да нема вокабулар да исприча свој таленат. Све ово је тренинг тог вокабулара, тренинг вештина, сам наступ, изаћи на велику бину, свирати са десетак врхунских музичара, певати иза највећих звезда, то су вредна искуства. Иако посредно немају везе са мојом музиком, мојим личним сензибилитетом та су ми искуства помогла да се осетим добро на бини, да је доживим као своје место, иако сам позадински извођач, да пребродим све те страхове од људи, од микрофона, од грешке… Сада сам већ у стању да у потпуности уживам на бини. Мислим да је то одлична припрема за ово чиме хоћу да се бавим.

Током пандемије си снимила онлајн неке обраде страних хитова у сарадњи са интернационалним оркестром, какво је то исксутво, да ли је постојала трема?

-Јако дуго сам се мучила са тремом и од ње патила. Деси се понекад и данас да ме ухвати, али сад је та трема више неко позитивно узбуђење које ме стави у фокус и у службу тога што је песма и композиција. Чланови оркестра „Josef & Friends“ су дивни уметници с којима је сарадња била беспрекорна. Увек уживам да са креативним људима правим нешто ново, почаствована сам када ми неко да простор да се изразим у песмама које су велики извођачи већ маестрално отпевали. Корона нас коначно пушта мало да дишемо, па се надам да ћемо имати прилике и да уживо изведемо неке од тих композиција које смо снимали.

Нумера „Сами заједно“ је пробила лед и прва изашла пред публику. Зашто си се одлучила да ти баш она буде првенац?

- Како се албум писао, сам се слагао у неки редослед. По тој некој његовој унутрашњој логици, „Сами заједно“ се наметнула као прва песма. Сам назив садржи оно што је главно питање целог албума – јесмо ли сами у својој усамљености. Зашто морамо да будемо усамљени ако смо сви ту? Како успевамо да будемо толико отуђени, а једни са другима? И како чак и у тим односима који би требало да су најблискији успевамо да заобиђемо једни друге и да тражимо једни од других оно што треба да тражимо од себе, јер смо пре свега отуђени од себе. Играм се тим питањима, а истовремено причам о својим осећањима. Зашто се сви ми не повезујемо мало више на неким дубљим нивоима од ових инстант које живимо свакодневно - то песма „Сами заједно“ а и цео албум „Бедем“ поставља као питање.