„Пургери, дођите на пиће!“ – разоткрио је „америчке глупости“, победио санкције и волео Русију

Навршава се годину дана од смрти Душана Дуде Ивковића, једног од највећих кошаркашких умова свих времена, београдског шмекера, страсног голубара и човека који је без поговора залагао своје име зарад опште добробити.

Ивковић је преминуо у 78. години, али његова баштина не може да нестане и трајаће све док су живе генерације које могу да приповедају причу о њему и његовим успесима.

Све је кренуло на легендарном Црвеном крсту, старом београдском крају где је уз брата Слободана, званог Пива, дошао у први додир са кошарком и вољеним Радничким.

Године у Партизану је наградио одласком у Грчку где је стекао статус кошаркашког бога, што је искористио да би репрезентацији Југославије омогућио место за тренинге и окупљање у околностима санкција, као њен селектор.

„Гледало је само да се одигра нешто, да се одиграју пријатељске утакмице са онима који су хтели и могли да играју са нама, нису сви смели, али је нама било важно да имамо континуитет окупљања. Дуда је ту направио велики посао, у таквим условима и са његовим везама, другачије није могло“, рекао је за Спутњик његов тадашњи помоћник у репрезентацији Југославије Милан Минић.

Као репрезентација „свих звезда“ СР Југославије, екипа се припремала и кроз потоње квалификације у Бугарској успела је да стигне до позиције да се пласира на Европско првенство.

„У време санкција ми нисмо могли да окупимо играче у Београду. Многи су се плашили да ће бити мобилизовани и одведени на ратиште, а није се лако могло ни допутовати у земљу. Међутим, имали смо велику подршку и Грка и мојих клубова у којима сам радио тако да смо успевали да, уз помоћ грчког савеза, формирамо Ол-стар тимове јер нисмо могли да се зовемо Југославија. Ја сам преузимао улогу и организатора и припреме и све остало“, говорио је Ивковић.

Остало је историја, освојено је злато, Предраг Даниловић је „закуцао“ Арвидаса Сабониса, Хрвати су побегли са победничког постоља, уследио је чувени балкон...

И стара Југославија му је била драга, његова родна Југославија у којој је имао прилике да учествује у грађењу легендарних каријера својих, тада младих пулена, попут Влада Дивца, Дина Рађе, Тонија Кукоча, Дражена Петровића...

Знао је све о њима, а знао је да каже и шта је истина, а шта не, нарочито после објављивања филма "Једном браћа", у америчкој продукцији посвећен односу између Дивца и Дражена, са кључном тачком у инциденту са хрватском заставом у Буенос Ајресу.

Rest in Peace, Duda! 🙏

The legendary coach Dusan Ivkovic has passed away at the age of 78. pic.twitter.com/B96FOFQsSa

— #EuroBasket 2022 (@EuroBasket) September 16, 2021

„Рећи ћу вам истину... Та прича о браћи, те америчке глупости, ништа од тога није истина. У то време 1990. године много хрватских навијача је дошло у Аргентину са заставама Хрватске. Перасовић је имао једну од застава, неко му је дао. Дивац му је узео и ставио му је југословенску на рамена. Чак су се смејали, а Дивац му је рекао да ће га сви зезати када виде коју заставу има код куће. Све је то шала“, навео је Ивковић за грчки „Спорт24“.

Ивковић је истакао да у екипи коју је он селектовао није било национализма, а та појава га је посебно изнервирала 1995. године када је Југославија освојила златну медаљу, а Хрватска сишла са победничког постоља.

„Чули смо у свлачионици Стојка Вранковића како каже: 'Сад је моменат да напустимо постоље.' Били су у свлачионици поред нас. Али не би то Стојко рекао без политичке директиве. Мени је то било смешно. Сама та Атина 1995. и чувени балкон, о томе сам много пута говорио, успоставили смо то у врло тешким условима. Завршава се утакмица, ми смо у хотелу Каравел. Направљена је тако напета атмосфера коју је формирао Кошаркашки савез Грчке. Два пута смо их победили. После утакмице долази ми жена, готово пребијена у публици, после свег тог проглашења. Останемо ми присебни и наравно, те ноћи нема спавања“, говорио је Дуда.

Бесана ноћ је проведена на шанку хотела „Каравел“...

„Остали смо Кића, Жељко, Веско Баровић и још неко друштво, седимо код тог шанка у Каравелу, већ такорећи свиће. И видимо хрватску екипу како готово на прстима иду, ваљда су имали рани авион. Кажем ја: 'Шта је, бре, пургери, дођите овамо на пиће, шта се шуњате...' Нико се није јавио“, додао је Ивковић.

Пут је Дуду после Грчке одвео у Русију, пошто је претходно одбио да оде у Америку. За три године у ЦСКА и две у Динаму из Москве, освојио је пет трофеја и створио нераскидиву везу са братском земљом.

„Велики новац се улаже у спорт и сви се труде да добију најбоље и тренере и играче. Али није довољно само купити неколико најбољих, па да све буде решено. Потребан је огроман труд, рад, стратегија... Кошарка је тимски спорт, треба створити оно што се зове тим. Цела моја филозофија је рад, поштовање и поверење. Ово је ретка земља која поштује и цени рад“, навео је Ивковић.

Србија се није од њега опростила на прави начин, из кошарке је изашао у Грчкој, а последње активности имао је у жељи да подигне свој Раднички са Црвеног крста, због чега је практично заложио своје име и погазио неке своје принципе - поновићемо, зарад вишег циља.