Терзић: Екмечићева дела неисцрпна ризница историјских догађаја и поука за будућност

"Професор Екмечић у својој личности и своме делу спојио је најбоље интелектуалне традиције и врлине нашега народа,делећи истовремено, нажалост,и његову голготу – од пребиловачког непребола 1941. до сарајевског тамновања 1992. године.", изјавио је академик Славенко Терзић на представљању сабраних дела академика Милорада Екмечића.

Објављујемо Терзићев говор:

Појава Сабраних дела академика Милорада Екмечића – великана српске историјске науке, једног од највећих српских историчара прошлог и почетка овог века – изузетан је научни и културни догађај. Пред нама је по свему изузетно и у многоме непоновљиво научно дело професора Екмечића – у широком истраживачком луку – од Устанка у Босни 1875/78. до Дугог кретања између клања и орања – Историја Срба од 1492–1992.

Екмечић је био велики мајстор научне синтезе као највишег домета историографске научне мисли. У огромном броју његових радова, од преко 400 библиографских јединица, издвајају се капитална дела Ратни циљеви Србије 1914. године, Стварање Југославије 1790–1918 (књ. 1 и 2), Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба од 1492–1992, велики делови десетотомне Историје српског народа, али и Историје Југославије коју је писао заједно са Иваном Божићем, Симом Ћирковићем и Владимиром Дедијером.

Професор Екмечић био је човек сјајне историографске спреме и широког научног интересовања. Схватао особеност предмета проучавања и велике методолошке и теоријске потешкоће историјског сазнања. Свака историја је, истиче он, „дијалог прошлости са садашњошћу“, јер „ниједан догађај који се пред нашим очима дешава није без корена у дубокој прошлости“.

Дајући предност темељним архивским истраживањима у домаћим и бројним страним архивима, Екмечић није занемаривао методе и резултате истраживања сродних научних дисциплина као што су историјска социологија, филозофија историје, историјска психологија, историја менталитета. Његов приступ прошлости био је рационалан и критички. Захваљујући надмоћности сопственог историјског метода, готово монашкој посвећености историјској науци, али и широком кругу знања из сродних хуманистичких наука, Екмечић се својим великим делом сврстао у својеврсни Пантеон српске историјске науке, не само као изузетно плодан писац, него и као мислилац и теоретичар модерне историјске идеологије.

У историјској науци Екмечић је полазио од поузданог методолошког начела: да би се једно време упознало и разумело треба о њему много знати, треба познавати не само материјалне и друштвене услове него и стање свести, схватити органску повезаност различитих елемената историјског процеса. Екмечића су посебно занимале идеје и идеологије, друштвени покрети, нарочито аграрни покрети српског и балканских друштава, израстање националних елита из сељачких друштава, феномени нације, политичко-религиозни покрети великих сила, поред осталих и Ватикана и његове „Католичке акције“. Назив трећег поглавља Историје Југославије Борба за националне државе и модерна друштва био је на неки начин окосница целокупног истраживачког дела Милорада Екмечића.

Суштину Екмечићевог научног опуса чине кључни историјски проблеми српске, југословенске и балканске историје новога века, са широком политичком, идејном и културно-религиозном европском и светском позадином. Од избијања српске револуције 1804, сматрао је, постоји питање ко ће и како организовати балкански простор: „Етничка распрострањеност Срба се доживљава као стратешка подлога сваке, прошлих и будућих, руске доминације, и све што је овде рађено, на првом месту је одговор на главобоље западних држава да је Русија природно предодређена да овде не буде незвани гост“. Подсећа на Наполеонове речи из 1806. да би руски прелазак Дунава и заузимање чврстог упоришта на његовој десној обали, чак и „једне стопе“, било „једнако као заузимање Константинопоља“.

Једна од омиљених и честих тема Екмечићевих научних истраживања било је Источно питање, заправо питање опстанка Османског царства. Подсећао је на речи Јакоба Буркхарда да се Источно питање јављало само онда када је Западна Европа мировала и „у њој нису постојале кризе и сукоби европских држава међу собом“. Сви мотиви који су улазили у садржај појма Источно питање, пише Екмечић почетком 1996. године, „данас су поново оживели пред нашим очима“. Источно питање, по њему, нема будућности у свом класичном облику и може постојати само у својој суженој варијанти „као питање разграничења сфера утицаја Русије и Запада на рачун балканских народа“. У класичном виду би се могло обновити само у околностима „осамостаљивања Курда у независну државу“, али Екмечић, искуством бриљантног познаваоца прошлости, не верује чврсто „да се превртљиви дух историје неће досетити да Источно питање преобрази у нешто што ће по злу бити његова гора копија“.

Једно од посебно важних питања Екмечићевог истраживања српске историје било је и питање европске позадине и европске подлоге Начертанија из 1844. године. На основу мноштва страних извора закључио је да је иницијатор Начертанија била британска дипломатија и британски дипломатски агент и обавештајац Дејвид Уркварт. Уркварт је прво радио, окупљајући племенске главаре западне Грчке, на обарању легално изабраног председника Јоаниса Каподистрије (убијен 1831). Године 1830. почео се занимати за положај Србије и „могућности да се она одвоји од руске политике у Источном питању“, а већ 1832. и 1833. посећује српску кнежевину. У историјској науци је неспорно, пише Екмечић, да је Начертаније стварано „у круговима британске и француске дипломатије, да је пољска Велика емиграција под вођством кнеза Чарториског у томе била посредник, а да је коначан циљ било стварање југословенске државе на природним основама српског етничког уједињења“. Глави циљ ове стратегије био је да се еманципацијом Срба и Бугара, са ослонцем на Биртанију и Француску, потисне руски утицај са Балкана. Мора, пише Екмечић, „да је неко оклеветао Начертаније Илије Гарашанина, јер о документу који су западне дипломатије писале 1844. с циљем да од Србије створе демократску еворпску државу, настају гомиле папира, чија је основа „митологија да је у српској националној идеологији 1844. створен корен дугорочне историјске завере освајања туђег земљишта, која траје до данас“. Упорна осуда ове доктрине из 1844. године код данашњих западних влада, према њему, „долази од њихове подршке екстремним национализмима који су ова убеђења претворили у неку врсту религиозне идеологије“.

На Балкану се данас ради, убеђен је био Екмечић, све оно што су западноевропске велике силе радиле раније. Поред свих промењених околности, даје се обилата потпора балканским сепаратизмима. Стварају се нове нације и дају им се права суверених држава, даје се подршка свим покретима и етничким заједницама које су се некада у историји посредно или непосредно „хрвале“ са Русима и Србима. „Муслиманска у Босни, албанска и хрватска интелигенција поново врше улогу коњовоца великих похода за дестабилизацију Балкана, као што је био случај са њиховим прецима 1914. и 1941.“

Професора Екмечића су током последње две деценије живота све више заокупљали спољни и унутрашњи узроци разбијања југословенске државе, као што су га претходних неколико деценија занимали процеси стварања те државе. Католичка црква је одмах по уједињењу 1918. стварала основе за расуло државе кроз организације тзв. „католичке акције“. Титоизам је, по њему, постепено престајао да буде прогрес од стаљинизма ка демократији и постајао дегенерација стаљинизма у тип католичког тоталитаризма Средње Европе између два светска рата. „Та је еволуција – пише он – довршена споразумевањем са Ватиканом 1966–1971. године. По тврдњи британског историчара Авра Менхетна у споразуму 1968. југословенска влада се обавезала да католичку цркву не оптужује за геноцид 1941–1945. и да га не помиње“.

У међународном погледу главни противник заједничке државе после 1918. године била је политика британске владе, а касније међународни комунизам. Тријумф религиозног типа нације, према Екмечићу, остварен је у југословенској револуцији 1941–1945. Српски део ослободилачког покрета поцепао се на комунистичко и националистичко крило, а оба узајамно, по њему, „сносе одговорност за расуло југословенске државе 1992. и слом идеје српског државног уједињења“. Комунисти су од 1941. били у вези са британским масонским ложама, чак је и њихово вођство припадало масонима. „Српски националисти сносе одговорност пред историјом због тога што су сва политичка решења српске борбе препуштали британској влади, која је контролисала све одлуке избегличке југословенске владе“. Резултат је био краљев позив у септембру 1944. да се све српске формације ставе под команду маршала Тита.

Југословенска држава се 1992. године распада по шавовима које је од 1948. стварао југословенски комунизам подржаван од стране америчке владе. Иако изражава одређену сумњу према карактеру стратешких и геополитичких студија, сматрајући их неком врстом идеологије, Екмечић ипак истиче да се у случају политике Сједињених америчких држава овој врсти студија мора посветити посебна пажња: „Не само да се америчка политика води превентивно, она се оснива на бројним анализама великих научних института под државном и приватном контролом“. Насупрот старих суверених нација подржавају се мултиетничка, мултирасна и мултирелигиозна друштва, што у стварности значи да се „подржава регионализација великих европских нација и сепаратизам у њима, као и све религије које дестабилизују Русију и Кину“. Екмечић је често истицао да је после слома комунизма у Југославији 1990. године поново оживела идеологија о наводној супериорности западне над византијском цивилизацијом у чему је наводно битна разлика између Хрвата и Срба. Појавом модерних расистичких теорија ова идеологија конзервативног католичког филозофа Жозефа де Метра о инфериорној византијској цивилизацији добила је нови подстрек.

Друго издање своје Историје Срба Екмечић је завршио са наглашеним песимизмом: „Будућност гледамо кроз таму“. Историја грађанског рата 1992–1995. одвијала се у оквиру „америчког аксиома“ да српски народ „политички мора остати у исфрагментираном стању без вишег степена јединства“. САД ће Србима „угађати у свему, сем у праву на суверну националну државу и независност“. Због овог „приоритетног америчког надзора“ закључио је Екмечић, готово је немогуће, „чак и у најгрубљим цртама предвиђати будући развој“. Иако смо још далеко од јуриша и беса паганског бога „Ватана“ кога је Јунг 1936 ухватио на немачким улицама – беседио је Екмечић крајем априла 1999. године – „данашња колективна фобија је као и увек у прошлости само инструмент за идеолошку мобилизацију милитаризованих друштава. Фактор колективног несвесног, кад једном почне, отима се контроли и не може се лако зауставити“.

Изузетно научно дело професора Екмечића остаје неисцрпна ризница не само историјских знања него и поука за будућност. Оно је допринело афирмацији српске историјске науке у европским и светским размерама. Бринули су га задаци наше историографије и њена будућност. Није сматрао да историографија треба да буде толико научна да изгуби сваку везу са животом. Надалеко су познате његове полемике око дела Стварање Југославије са хрватским и другим југословенским историчарима. До краја је разобличио памфлетски карактер књига Ноела Малколма Босна–кратка историја и Косово–кратка историја. Код Срба је историја била, подсећао је често Милорад Екмечић, „сталан и мукотрпан напор да се очува свој идентитет“.