Два кључна разлога због којих Запад није успео да забоде клин између Русије и Кине

Неки западни аналитичари сматрају да ће Пекинг на крају представљати изазов за Москву, али такав став не одговара логици. Избалансиранији светски поредак у интересу је Русије, а једнина држава која може да покрене тај процес је Кина и то се у Москви потпуно разуме.

Тренутну позицију Кине у односима са Русијом одређују два фактора, пише у анализи за РТ Тимофеј Бордачев, програмски директор Валдај клуба. Прво, због геополитичког положаја, релативног недостатка ресурса и спољнотрговинске структуре, Пекинг се не може сматрати потенцијалним изазовом Москви – чак ни на дужи рок.

Друго, сматра Бордачев, Кина је објективни савезник Русије у покушају да демонтира неоколонијални систем који су изградиле западне земље на челу са САД након Хладног рата, што им обезбеђује привилеговани положај у светским пословима. То значи да је де факто савез између Москве и Пекинга сада најоправданија стратегија. Овде се не ради само о опстанку, већ се односи и на потребу решавања питања у којима Русија треба да се развија и јача своју позицију у међународној арени.

Приближавање Русије и Кине изазвано је разним разлозима - политичко руководство у Пекингу искрено подржава Москву, а то потврђују примери сарадње у новом окружењу. Не треба очекивати да ће се велике кинеске компаније изложити америчким санкцијама због подршке Русији, али, истовремено Русија нема разлога да се плаши да ће се основни приступ Пекинга поводом интервенције у Украјини променити због онога што се дешава на бојном пољу, америчког притиска или подмићивања, пише Бордачев.

Кина је у последњих педесет година постала мање зависна од добрих веза са Западом: процес отварања тржишта за њену робу и привлачења инвестиција и технологије је завршен. Према аналитичаревом мишљењу, даљи развој земље и консолидација власти Комунистичке партије сада захтева постепено раскидање веза насталих средином седамдесетих година прошлог века и самосталан излазак Кине на светску сцену као извора и дистрибутера богатства.

И док су кинеско - амерички односи сада постали антагонистички по природи, разлога за кинеску конфронтацију са Москвом нема, поентира Бордачев.

Геополитичким терминима изражено, Кина представља најпоузданији задњи бедем Русије током њених покушаја обнове моћи у деловима Источне Европе, Блиског истока, Закавказја и централне Азије. Штавише, Пекинг је сада једини алтернативни извор развојних фондова ван Запада за мале и средње државе Евроазије. То, међутим, подразумева одржавање одређеног поретка који би могле да униште САД и земље у њеној орбити.

Има разлога да се верује да је кинеско-руско зближавање био један од фактора који су подстакли Вашингтон да забије клин у точкове руских интереса у Европи, што је на крају резултирало украјинском кризом.

Бордачев подсећа да не треба заборавити и да би постепено јачање веза између Пекинга, Москве и Берлина било права геополитичка ноћна мора за Вашингтон и Лондон. Међутим, ова перспектива – која је некада била могућа – сада изгледа веома мало вероватна због позиције Немачке и Европске уније према САД.

За саму Кину, комбинација њеног приморског и континенталног положаја такође значи потребу за јачањем позадине суочене са сталним претњама њеним поморским саобраћајницама. Русија не треба да брине о вероватноћи да ће Кина моћи да преузме велики део светских финансијских, транспортних и логистичких система.

Са руске тачке гледишта, повећано кинеско присуство у међународним пословима ствара основне предуслове за разбијање монопола Запада, али не представља претњу новог униполарног центра светске економије и политике. Дакле, закључује програмски директор Валдај клуба, кинески фактор сада служи као кључни аргумент у корист формирања уравнотеженијег међународног поретка, што је у потпуности у интересу Русије.