Јешићеве речи за памћење – како је говорио Манце, картони у дербију и истина о „бугарском Бебету“

Шест као омладинац, шест као фудбалер, две као тренер – Миодраг Јешић је готово деценију и по провео у Партизану и остаће упамћен као једна од великих легенди, али је нажалост његов животни пут завршен трагично, саобраћајном несрећом у 65. години.

Као играч је био борбен, хитар, брз, пожртвован и често са задатком да најбољег играча ривала покуша да заустави.

„За мене је највећа сатисфакција била подршка мојих саиграча, јер саиграчи најбоље знају и осећају ко колико и шта уради и направи за екипу у току утакмице. Навешћу један пример: пред један „вечити дерби“ требало је неутралисати играча нашег супарника који је био у великој форми и разигравао цео њихов тим, и наравно сваки тренер мора да размишља како да онемогући таквог играча, да он не пружи свој максимум. Тадашњи наш тренер је пред дерби на састанку почео да прича о квалитетима и форми противничког играча и у том тренутку један од најбољих међу нама, незаборавни Драган Манце, ненадмашни и непоновљиви голгетер, га је прекинуо и рекао: „Шефе, немојте ништа да бринете, тај вам се данас неће ни приметити на терену, па ту је наш Јеша, ма добијамо данас 100%, сигуран сам!“, говорио је Јешић за блог Црно-бела носталгија.

Партизан му је дао све, а он није желео ништа од свог клуба.

„Да, тачно је да сам вратио стан, само тај стан сам вратио раније, док сам још био у Алтају. Не бих пуно о томе, наравно да су сви били пријатно изненађени. У ствари, позвао ме је Зоран Џони Крстић из Партизана и питао ме је (пошто сам тада био у иностранству) да ли бих могао да свратим до њега приликом прве посете Београду, да се договоримо да изнајмим стан Партизану. Рекао сам му да нема проблема. Прва пауза у првенству, долазим на стадион, одлазим прво код Жарка Зечевића и њему сам прво рекао шта сам одлучио – уместо да издајем, ја враћам стан клубу. Зека ме шаље код Џонија да завршимо потребну папирологију и то је то. Питали су ме после тога моји пријатељи родбина:„Јешо, зашто, зашто?“ „Зато“, кажем им. „Зато што све сто сам до сада урадио и постигао у животу, све је то због Партизана.“

Први пут на тренерској клупи Партизана – и један вечити дерби.

„Пажљиво читајте да ме добро разумете – први пут у историји „вечитог дербија“, у првих 35 минута пет жутих картона за наше играче, и то: Игор Дуљај, Горан Тробок, Саша Илић, Влада Ивић, Матеја Кежман, да би наравно Игор Дуљај био искључен, други жути. Каква „случајност“, на следећој утакмици ниједан од поменутих играча не може да игра, а у то време Партизан без Дуљаја, Тробока, Илића, Кежмана, Илића и Ивића није Партизан. Елем, није то све са те утакмице. Радоман наставља да дели неправду, у 88. минуту Влада Ивић негде на 25 метара од гола Звезде главом идеално спушта лопту тачно под корак Тробоку, који улази у шеснестерац противника и постиже гол, 2:2 ! Да, да, али Радоман уместо да покаже на центар и затим казни Стеву Глоговца црвеним картоном због погибељног старта над Владом Ивићем, свира слободан ударац на 25 метара од гола Звезде и показује црвени картон Стеви Глоговцу. Да није тужно било би смешно. То су само неки разлози које сам навео, наравно има још много тога, али мислим да сам био довољно јасан, ко разуме – схватиће…

Крај сезоне, знате ли ко је крив за изгубљену титулу? Па наравно, само ја, Миодраг Јешић. Рекао сам руководству клуба: „Одлазим, јер много више волим Партизан од вас који остајете“.

Повратак на клупу и нови одлазак.

„Отишао сам непосредно после конкретног договора на одмор са породицом и за то време требало је да се доведу играчи које сам тражио. Имао сам за то чврсто обећање. Међутим, од обећања и договора ништа. Играчи који су требали да оду – остали су, јер нису нашли одговарајуће услове и клубове, тако да ми је на почетку припрема речено: „Пошто нисмо продали ниједног нашег играча, сада не можемо довести ниједног играца којег си тражио“. Тако сам стављен пред свршен чин. Нисам се предавао, кренуо сам са припремама у нади да ћемо довести током припрема бар два играча од оних пет. Међутим, поред проблема на релацији управа – навијачи, који је из дана у дан постајао све већи, појављују се и у играчком кадру нарастајући проблеми. Неки играчи које сам тражио из Бугарске најзад стижу у Београд, на Топчидерско брдо, али нажалост у комшилук. Потписују уговоре са Звездом. Када се то догодило, размишљао сам да поднесем оставку. Имао сам подршку од мојих најближих да то и урадим – инсистирали су да напустим клуб јер сам буквално био преварен. Ипак, Партизан је моја велика слабост, нисам хтео да одустанем, и то је моја највећа грешка. Уместо пет играча колико сам тражио да се доведе, тадашње руководсто је сваки други дан доводило по једног новог али слободног играча без обештећења, и наравно аутоматски сумњивог квалитета. Мислим да је тог прелазног рока у клуб дошло дванаест такозваних „појачања“. Видевши шта се догађа, пред сам старт првенства из очаја правим кардиналну грешку и предлажем бугарског играча Асена Николова. Био сам му тренер у Славији из Софије, али године су учиниле своје. Он је практично бивши играч, јавно признајем своју грешку после одиграног једног полувремена у Новом Саду, пружам му шансу у куп утакмици у стартној постави али не иде – он се шета по терену тридесет минута, мењам га и захваљујем на сарадњи. Када смо код захваљивања на сарадњи, после првог јесењег кола, а пре утакмице са словеначким Марибором, правим листу од десет играча (понављам – нећу помињати имена јер ја ни тада нисам имао а ни сада немам ништа лично против тих људи и играча, једноставно видео сам да Партизан са тим играчима не може да прави озбиљне резултате) и захвалио им се на сарадњи и рекао им да потраже нови клуб. Да сам био у праву показала је прва наредна утакмица управо против Марибора. Али ту у ствари настају проблеми. Знам да сам 100% био у праву и урадио прави рез и све за клуб, али сам истовремено урадио све против себе. Тог дана када је објављен списак играча на које више не рачунам, долазим после завршеног поподневног тренинга кући, седим са својом вољеном женом Иреном, и она ме опуштено уз кафицу у једном тренутку пита: „Да ли си најзад завршио са Партизаном? Кажем јој да нисам ја, али има их који јесу завршили, а она каже… „Знам, видела сам, објавили су списак. Ја мислим да си ти завршио. Не само са Партизаном, него са фудбалом у Србији“, алудирајући на једно име са тог списка… Знао сам и ја, још док сам правио списак, да ће ту бити свега и свачега али сам свесно прихватио тај ризик на себе, јер је неко морао да направи чистку у клубу да би довео нове, квалитетније играче. Партизан је морао да се ослободи оних који су годинама, из ових, оних или не знам којих разлога, заузимали место новим квалитетнијим колегама“.