Чиста манипулација и казна за Србију: Потпис којим Приштина и Брисел газе и темеље ЕУ

Уколико би се којим чудом апликација Приштине за приступање ЕУ нашла уопште у разматрању европских институција то би било гажење Лисабонског споразума који је Устав ЕУ по коме само суверене државе могу постати чланице ЕУ, каже Зоран Миливојевић.

Председница и премијер привремених приштинских институција Вјоса Османи и Аљбин Курти и председник скупштине Глаук Коњуфца потписали су захтев за чланство у Европској унији.

Потписивање је обављено на званичној церемонији у Приштини, а Аљбин Курти је најавио је да ће током ове недеље Приштина званично поднети захтев за чланство у ЕУ. Курти је додао и да је "дошло време да се преласком у нову фазу односа са ЕУ давно признати статус потенцијалног кандидата званично претвори у статус кандидата“.

Европска „казна“ за Србију

Дан Раније у Бриселу је на Савету министара ЕУ усвојен закључак према коме владавина права на Косову*оцењена позитивно док за Србију неће бити отварања нових кластера у децембру како се очекивало, а као разлог је наведено да је изостала усклађеност са спољном политиком ЕУ.

Зоран Миливојевић, дипломата у пензији, није изненађен пре свега одлуком Брисела која се односи на нас.

„Пошто Србија није увела санкција Русији то за њих значи да нема напретка у приступним преговорима зато што су они тај став према санкцијама промовисали у најважнији критеријум за напредак ка ЕУ,“ каже Миливојевић.

Тај притисак на Србију за увођење санкција, додаје он, ће се наставити и ту нема ничег новог.

„Што се тиче Приштине она је похваљена на том састанку за владавину права што показује какве су политичке интенције, да преовлађује геополитички аспект и да се не треба ничему новом надати,“ истиче наш саговорник.

Апликација ЕУ за унутрашње потребе

Што се тиче Приштине и њене апликације за приступање ЕУ, Миливојевић каже да се ради о чисто политичком маневру који нема никакву правну основу.

„У правном смислу је то немогуће из два разлога: Лисабонски споразум у члану 49 који се односи на нове чланице и на приступање ЕУ искључиво говори о државама. Косово није држава, нема правни субјективитет нити капацитет и у том смислу се не би могла њихова апликација чак ни разматрати јер то не би било у складу са Лисабонским уговором који је Устав ЕУ,“ објашњава Миливојевић.

Друга ствар се тиче консензуса који је немогуће постићи око ове теме јер, подсећа саговорник Спутњика, има пет држава ЕУ које не признају Косово.

„И у том смислу је немогуће ово разматрати. То је, према томе, само политички акт који је усмерен ка три линије: једна се односи пет држава чланица ЕУ да промене став, друга је усмерена према Србији да, како кажу, прихвати реланост и призна Косово. Трећа линија је покушај да се и на овај начин потврди државност Косова,“ истиче Миливојевић.

Обичан политички маневар

Ако није могуће да се косовска државност потврди на глобалном плану, напомиње он, онда се покушава да се то озваничи макар у оквиру трансатлантске заједнице.

„А онда на тај начин да се врши притисак према спољном свету у корист пуне косовске државности. Имајући у виду Лисабонски уговор и ту кључну и најважнију правну међународну сметњу да пријем може да се односи само на државе а Косово то није, онда није могуће отварање ни процедуре за разматрање њихове апликације јер такву апликацију разматра Савет ЕУ као врховно тело. Уколико се око тога сагласе онда се апликација упућује на друге органе односно на Комисију да сачини предлог који иде на Европски парламент који мора да се сагласи и тако даље,“ објашњава он.

Миливојевић из ових разлога закључује да се све ово може посматрати као политички маневар који има за циљ да убрза склапање мозаика који је сада на дневном реду у функцији убрзавања решавања косовског питања и да се што пре косовска државност потврди.