Фатихов закон: Како су османски султани убијали браћу због престола

Престо у Османској империји предавао се само по мушкој линији, а наследници су за врховну власт морали да се боре, и то не зарад остварења политичких амбиција, него најчешће просто да би преживели.

Од 15. века главно неписано правило османске династије гласило је: „Владај, или умри“. Због тога су се након одласка султана његови наследници аутоматски делили на две категорије: нови владар и осуђеници на смрт.

Султан – изабраник судбине?

Многе империје у историји суочавале су се с унутрашњим ратовима, који су често доводили у питање и опстанак саме државе. Браћа су делила територије, а у спорове су се укључивали и стричеви и други рођаци умрлог владара, док су иза наследника мушког пола често стајале и моћне жене. Без ефикасног рецепта против таквих сукоба било је врло тешко сачувати целовитост и величину државе, а неке империје су услед тога и пропале.

Османски рецепт је пронађен, а био је формулисан у једном од закона султана Мехмеда Другог Освајача, односно Мехмеда Фатиха, у 15. веку. Оригинал Фатиховог закона није сачуван, постоје само два његова преписа, из 1620. и 1650. године.

У име свеопштег добра, у том документу је било наведено да је султану, како би сачувао царство, дозвољено да убије све преостале наследнике престола – браћу и друге мушке рођаке, независно од њихових година или тога да ли су склони побунама. Убиство невиног, према традицији, сматрано је мањим злом од побуне и нереда у држави.

Поредак који је важио до 1876. године није подразумевао да власт аутоматски прелази у руке најстаријег сина. Ни владар није могао да именује наследника, јер је то противречило утврђеном веровању да „султана именује Свевишњи“. Престо је ишао ономе кога је одабрала судбина.

„Владај или умри“

У пракси трон је добијао, као прво, онај ко је био физички најближе престоници и ко је могао да стигне у Истанбул пре осталих наследника, а као друго, онај који је до тог тренутка успео да успостави неопходне и корисне односе и везе. Вест о падишаховој смрти није стизала до свих синова истовремено, него уз неопходну рачуницу. Пошто су се до краја 16. века османски наследници традиционално обучавали да управљају државом у санџацима, засебним територијалним јединицама унутар империје, најпогодији је, у стратешком смислу, био санџак који је најближи Истанбулу, односно Маниса. Њом је, по правилу, управљао најстарији султанов син све до ступања на престо.

Након доласка првог претентендта у престоницу, догађаји су могли да се одвијају на разне начине, а братоубиство је било прилично често. Израчунато је да је 37 принчева страдало због примене Фатиховог закона. Још двадесет тројица су била погубљена током живота старог султана, у оквиру исте те борбе међу наследницима. Они су осуђивани на смрт због дизања буна и покушаја организовања државног преврата, често измишљених.

Рекордер је султан Мехмед Трећи, који је првог дана своје владавине, 1959. године, погубио деветнаесторицу своје браће. Султан Мурат Трећи, унук Сулејмана Величанственог, обрачунао се не само с неколицином малолетне браће, него и с наложницама покојног оца.

Постоји легенда о томе да је султан Амхет Први, када је дошао на престо, одбио да испуни Фатихов закон против најмлађег брата, пошто се гнушао онога што су учинили његов деда и отац. Ипак, разлог је био много прозаичнији – малолетни султан једноставно није имао других потенцијалних наследника.

Један од недостатака ове праксе је био управо у томе што, у случају изненадне смрти султана, уколико он нема синова, није било нових претендената на трон. Такво стање ствари могло је да доведе до опасних побуна у држави и због тога је временом примена Фатиховог закона отишла у заборав, уступивши место, на први поглед, хуманијој, али заправо крајње суровој пракси: наследници су просто постајали заточеници.

Соба за чување наследника

На територији палате Топкапи у Истанбулу појавила се посебна просторија – „кавез“. У том златном кавезу наследници старији од осам година проводили су живот све док се не би јавила потреба да сами преузму управљање империјом, до природне смрти, или до погубљења које, ипак, није било сасвим искључено, јер су султани и даље страховали од конкуренције и побуна.

У „кавезу“ су принчеви живели раскошно и имали су све што им је потребно. Могли су да вежбају, да гађају из лука, приређиване су им прославе с песмом и плесом, извођене су позоришне представе, читани стихови. Било им је дозвољено да имају љубавнице, али децу нису смели да имају. И није било могуће напустити „кавез“. Такав стил живота није се баш добро одражавао на здравље наследника. Ограничени простор и стални страх од смрти доводили су до развоја психичких поремећаја, посебно када је у таквим условима требало живети неколико деценија. Један од последњих заробљеника „кавеза“, султан Мехмед Шести, постао је владар са 56 година, надживевши тројицу браће султана.

Научници, међу којима су и познаваоци шеријата, одавно се споре о томе колико је праведан био Фатихов закон и да ли је убиство невиних дозвољено. У сваком случају, пре доношења одлуке султан је анализирао специјални документ улема, признатих познавалаца ислама, који су могли и да му одузму привилегију да се обрачуна с браћом. То га, међутим, није спречавало да се обрати за савет другим ученим људима, тако да је жељена дозвола за братоубиство увек била добијана, пре или касније. Ипак, наследници који су на овај начин елиминисани били су сахрањивани с почастима у складу са својим рангом, поред самог султана.