Српски бисер блиста у рукама старог мајстора и „црта“ му се пут двојице великана

Повратак Филипа Петрушева из Америке у Србију је пре две сезоне донео је српској кошарци квалитет који одавно није виђен. Доминирао је регионом, уследила је селидба у Ефес и освајање Европе, али је играо мало после чега је стигао у Црвену звезду. Деловало је да је пред њим још једна промашена сезона, све док у тим није стигао Душко Ивановић.

Ретка је кошаркашка зверка момак рођен 2000. године у Београду, висок је 211 центиметара, иза себе има омладински стаж у оба велика ривала, а 2014. је отишао у Басконију, а потом се одлучио на пут у Америку, где је играо у средњошколској и колеџ конкуренцији.

Уместо пута ка НБА лиги одлучио се за повратак у Србију, заиграо је за Мегу, постао МВП, најбољи стрелац, члан најбоље петорке и звезда у успону.

Ипак, време проведено у Ефесу код Ергина Атамана може да гледа као на промашену одисеју, упркос освајању Евролиге, његова каријера је кренула силазном путањом па и у моментима када је стигао у Црвену звезду.

Није се добро снашао у систему Владимира Јовановића, није се ни млади тренер снашао у Звезди, али се све променило доласком Душка Ивановића, иако је било бојазни како ће се Петрушев адаптирати на „стару школу“.

Дисциплина и права подела улога – то је искусни стратег донео у редове Звезде, а из тога је највише профитирао управо Петрушев, подсетивши на случајеве његових славних претходника са којима је радио црногорски тренер.

Седам утакмица се Петрушев „патио“ код Јовановића, седам утакмица се и адаптирао на систем Ивановића и коначно је експлодирао – у утакмици против Арманија убацио је 20 поена и имао 11 скокова за укупан индекс од 28 поена.

Од тада је наређао шест утакмица у Евролиги са двоцифреним учинком, још двапут је имао и више од 20 поена, а завредио је и наслов МВП месеца у елитном такмичењу чиме је потврдио да је Ивановићев долазак био прави потез и за њега.

Није случајност – Ивановић се кроз године рада профилисао као тренер који од потенцијала може да извуче квалитет за веома кратко време.

Примери за то су Луис Скола и Тијаго Сплитер, Аргентинац и Бразилац са којима је црногорски тренер сарађивао у Басконији, учинивши их најбољим верзијама себе и каснијим НБА играчима са озбиљним каријерама.

Скола је под Ивановићеву контролу стигао 2000. године и у тој сезони је бележио 8,7 поена и 4,4 скока, док је у наредној своје проценте подигао на 15,9 поена и 4,6 скокова.

Ивановић је своје мајсторство са високим играчима демонстрирао и на случају Сплитера, у сезони 2003/4 Бразилац је уписивао четири поена уз 2,4 скока, док је у наредној имао седам поена и 4,5 скокова, што га је учинило једним од најбољих центара Евролиге.

У случају Петрушева Ивановић „комбинује“ методологије, српски кошаркаш може да буде и крилни центар и центар и тако се и развија, да може да буде претња са дистанце у шуту, али и озбиљна препрека за ривале под обручима.

Како је кренуо, чини се да је за њега само небо граница, а то може да буде значајна предност за српску кошарку, нарочито на дефицитарној позицији „четворке“, бар за наредних десетак година.

► Погледајте нову епизоду емисије Миљанов корнер.