Загреб открио карте: Са Србима је спорно само оно што боли Хрвате

Свако ко је мислио да Хрватска неће правити препреке Србији на евентуалном путу ка чланству у ЕУ прилично је наиван. Јер, став Загреба је да су отворена питања само она која се тичу Хрватске и Хрвата, док оно што се тише Срба, а нарочито Срба из Хрватске није у видокругу.

Овако историчар Милан Гулић коментарише изјаву хрватског премијера Андреја Пленковића да су са Србијом, како је рекао, отворене релевантне теме. Пленковић је то изјавио информисавши владу о својим активностима током пријема више српских званичника, међу којима су били српски шеф дипломатије Ивица Дачић и министар за људска и мањинска права и друштвени дијалог Томислав Жигманов.

Са друге стране, хрватски председник Зоран Милановић у својим изјавама био је далеко конкретнији. Он је, осврнувши се на случај оптужених хрватских пилота за ратне злочине током „Олује“, изјавио да Србија мора да зна да док год мисли да диже оптужнице против хрватских генерала због догађаја на територији треће земље, неће имати хрватску подршку.

Кључан је однос према прошлости

Многе, а понајвише оне најболније отворене теме између Србије и Хрватске тешко ће бити затворене док се не постигне минимални консензус о догађајима у прошлости, истиче Гулић.

„Тај консензус значи да се не спори чињеница да је злочина било на свим странама, да су људи патили на свим странама, да постоје нестала лица свих националности, да постоје некажњени ратни злочини, да постоје људи који су године провели у затвору иако им кривица није доказана… У таквој поставци ствари, нисам сигуран када ћемо стићи до тога да се сва отворена питања, која у првом реду муче породице, затворе“, наводи он.

Према речима социолога Петра Лађевића, што се тиче питања суђења за ратне злочине, Србија треба да се понаша консекветно свом законодавству и на праву заснованим темељима.

„Претпостављам да ће Хрватска чинити све да покуша да од српске стране добије нешто да би се од тих процеса одустало. Мислим да Србија на то нити треба, нити може да пристане. Али то све отвара кључну ствар – однос према прошлости“, каже Лађевић.

Дијаметрално супротни однос према прошлости између Срба и Хрвата увек ће изазивати неки тип конфликта, али исто тако може да буде и шанса за успостављање дијалога – да се по истим аршинима, са истим значењима говори о злочинима из прошлости и у Србији, и у Хрватској, закључује он.

Добро је да су разговори уопште и почели

Ипак, било какав отворени разговор о мноштву отворених питања и тема добра је полазна основа, оцењује Гулић.

„Оно што је сигурно јесте да у односу према Србији, и у прошлости, а и данас између хрватских политичких странака и појединаца нема великих разлика. То се управо види и у изјавама председника и премијера, који долазе из различитих делова хрватског политичког спектра. Наравно, председник је далеко слободнији у изјавама и често, рекао бих, говори без задршке и неодмерено. И то се видело и овог пута, али то можда и није лоше. Чисто да се зна о чему се ради и на шта се конкретно мисли“, објашњава он.

За разлику од Гулића, Лађевић сматра да је јаз између Пленковића и Милановића толико дубок да њих двојица не могу да говоре истим гласом, макар се радило и о Србији.

Он, како каже, претпоставља да су у разговорима српских и хрватских званичника отворене оне теме о којима у овом тренутку може да се разговара. Према његовом мишљењу ради се питањима несталих, граница на Дунаву и успостављање што нормалнијих односа на релацији Београд-Загреб.

До овог трећег најтеже је доћи, а успостава што нормалнијих односа, према Лађевићевом мишљењу могла би да дође ако се разговара о ономе о чему нема директне супротстављености, док би се припремао терен за разговоре на теме у којима постоје потпуно супротстављени ставови.