Како су на Хиландару лечили у Средњем веку – нема ни враџбина ни шишмиша – ово је права медицина

Цркве и манастири одувек су представљали стециште најразличитијих могућих знања а у њима и око њих налазили су се најученији људи свог доба. Поред тога што су били божије куће, храмови су представљали и куће науке. Стваран током више векова а откривен тек средином прошлог, Хиландарски медицински кодекс представља једно такво сведочанство.

У епохи средњег века који је многе народе и државе обавио црним плаштом бескрајних ратова, болести, фанатизма и насиља, а када је српска државност таворила у подрумима цркава и манастира преживљавајући једино на сећању о славној прошлости овековеченој у записима и знањима свештенства Српске православне цркве, настао је Хиландарски медицински кодекс – најстарија српска и словенска фармакопеја написана на народном језику.

Кодекс откривен у прошлом веку

Кодекс је 1952. године у библиотеци манастира Хиландар открио Ђорђе Сп. Радојичић и он се из те вековне ризнице знања и историје не износи. Ипак, имајући у виду значај ове колекције а зарад њеног даљег проучавања, направљено је фототипско издање које се чува у Народној библиотеци Србије.

Хиландарски медицински кодекс, фототипско издање из Народне библиотеке

© Sputnik / Милица Тркља / Хиландарски медицински кодекс, фототипско издање из Народне библиотеке

Верује се да је овај лекарски материјал прикупљан током неколико векова своју крајњу редакцију доживео средином 16. века. Садржи преко 400 страница и из написаног је евидентно да је на његовом састављању радила група аутора, највероватније, у лекарском смислу, високообучених монаха.

Значају рецепата и њиховој потреби сведочи што и дан данас, поред вртоглавог напретка медицине, ови записи задржавају своју улогу. О томе најбоље знају људи од науке, попут Катарине Шавикин – помоћника директора за науку Института за проучавање лековитог биља „Др Јосиф Панчић“ и пријатеља изложбе.

У институту Јосиф Панчић се водимо рецептурама Европске агенције за лекове, Светске здравствене организације, Европске агенције за безбедност хране, правилницима, регулативама Србије и ЕУ и на основу тога ми израђујемо наше препарате. Не бих сад могла да кажем да радимо према рецептури Хиландарског медицинског кодекса али могу да кажем да доста биљака које се налазе у Кодексу су и дан данас у примени званично и традиционално.

Биље, део изложбе „Хиландарски медицински кодекс и српска средњовековна медицина“

© Sputnik / Милица Тркља / Биље, део изложбе „Хиландарски медицински кодекс и српска средњовековна медицина“

Како ускладити са модерним трендовима

О интересантности Кодекса за научнике Шавикин нам објашњава како оно лежи у поређењу онога у шта се веровало са оним што је доказано.

Наш је циљ пре свега поређење са данашњим временима, данашњим трендовима, новим експерименталним подацима и научним сазнањима. Нашем институту је интересантно сагледавање Кодекса у смислу поређења оног што је било некада са оним шта је тренутно и шта су експерименти, наука и струка показали.

Значај Кодекса и јесте управо у томе што његово постојање разбија стереотипе о средњовековном лечењу за које се увек лаички претпоставља да су га вршиле врачаре методом кувања крила од шишмиша или репом од пацова. Ови текстови доказују да се медицина заиста развијала и да није била базирана на враџбинама.

Биље, део изложбе „Хиландарски медицински кодекс и српска средњовековна медицина“

© Sputnik / Милица Тркља / Биље, део изложбе „Хиландарски медицински кодекс и српска средњовековна медицина“

Сведочанство томе, поред тога што се одређени савети и дан данас примењују, јесте можда понајвише садржано у последњем спису Кодекса – Спису о лекарској етици. Сви списи Кодекса се често позивају како на Хипократа тако и на тада најпризнатије лекаре из различитих сфера, али последњи спис посебно је занимљив будући се у њему, између осталог, говори и о дужности лекара да сузбија надрилекарство.

Инструмент за извлачење метака са сврдлом, болница манастира Свети Георгије у Дабру, 16. век

© Sputnik / Милица Тркља / Инструмент за извлачење метака са сврдлом, болница манастира Свети Георгије у Дабру, 16. век

Како се некад мерио пулс

Поглавља кодекса односно списи који га чине носе наслове какве без проблема може садржати и нека савремена медицинска монографија. Међу њих спадају „Спис о познавању обољења по питању пулса“ који садржи на првом месту теоријски део са објашњењима значаја испитивања пулса за човеково здравље, а затим и практични део где се објашњава како измерити некоме пулс.

Након њега иду Фармаколошки спис, Спис о заразним болестима (куга, богиње, морбили), Спис о утврђивању болести помоћу мокраће (уроскопија), Спис о маларији, Спис о припремању лекова, Спис о пуштању крви, Спис о цревним инфективним обољењима, Спис о практичној медицини и већ поменути Спис о лекарској етици.

Сушено биље, део изложбе „Хиландарски медицински кодекс и српска средњовековна медицина“

© Sputnik / Милица Тркља / Сушено биље, део изложбе „Хиландарски медицински кодекс и српска средњовековна медицина“

Др Снежана Јарић, научни саветник са Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић“ објашњава за Спутњик како су оваква знања долазила до нас.

Пошто је територија српских земаља била много шира него што је данас углавном су преносиоци знања били лекари, апотекари и остали учени људи са Салерно Монпеље школе, чувене школе западњачке медицине. Многи од њих су радили у Котору и Дубровнику па су та знања долазила до нас преко приморских крајева, а познато је да је на дворовима српских владара увек било лекара.

Лекови са Далеког истока

Поред европске медицине са којом је српска медицина била апсолутно упозната, Хиландарски медицински кодекс садржи и велики број лекова који потичу са простора Далеког истока. Посредством ратова, освајања по удаљеним земљама и ходочашћа, европски путници су са Истока доносили древна знања и вештине из Кине, Индије, Арабије и северне Африке.

Биље, део изложбе „Хиландарски медицински кодекс и српска средњовековна медицина“

© Sputnik / Милица Тркља / Биље, део изложбе „Хиландарски медицински кодекс и српска средњовековна медицина“

Хиландарским монасима су била позната знања александријске медицине, јеврејске медицине и других, а Свети Сава је много лекова донео са својих путовања по тадашњем Цариграду и Турској. Тако је и основао прву болницу, по угледу на цариградску, каже Снежана Јарић.

Учени људи су настојали да са својих далеких путовања донесу рецепте и дроге односно биљке које су се даље користиле, а које су они сами касније засађивали у својим вртовима, у сагласју са поднебљем и условима узгоја наравно.

Босиљак, света биљка српске етнофармације

© Sputnik / Милица Тркља / Босиљак, света биљка српске етнофармације

Неки рецепти су временом и напретком медицине напуштани због сазнања о токсичности коју су изазивали, а постојала је и свест о дозирању. Тако, на пример, поред кукурека стоји напомена да није препоручљив људима слабије конституције. Такође се знало и за отровна дејства лекова минералног порекла попут живе и олова, али су у том времену они ипак сматрани незаменљивим у лечењу одређених болести.

Маказе из болнице манастира Свети Георгије, 17. век

© Sputnik / Милица Тркља / Маказе из болнице манастира Свети Георгије, 17. век

Заједно са српском државношћу која је вековима таворила чекајући тренутак васкрса, а коју је у животу одржавала само још Српска православна црква, тако се и српска медицина са доласком Османског царства примирила. Ипак, благодарећи монасима манастира Хиландар, остало је сачувано сведочанство о примени и развоју медицине у српском средњем веку.

Тадашња српска медицина је била у потпуности на нивоу европске и располагали смо њиховим знањима, међутим, са доласком Турака наступа прави средњи век, век мрачњаштва када је све то негирано, закључује др Јарић.

Др Снежана Јарић једна је од аутора изложбе „Хиландарски медицински кодекс и српска средњовековна медицина“ уз Александру Савић музејску саветницу Природњачког музеја и Бору Милићевића, ликовног техничара. Изложба је отворена 26. јануара у Природњачком музеју и трајаће месец дана.