Стаљинградска битка – 80 година од највеће битке Великог отаџбинског рата

Данас, 2. фебруара, навршава се 80 година од пораза немачких снага код Стаљинграда током Великог Отаџбинског рата који се водио од 1940-1945. године. Битка је почела јуна 1942. и завршила се 2. фебруара 1943. године. Стаљинградска битка једна је од најодлучујућих стратешких операција Великог Отаџбинског рата.

По карактеру борбених дејстава Стаљинградска битка се дели на два периода: одбрамбени, који је трајао од 17. јула до 18. новембра 1942. године, а чији је циљ била одбрана град Стаљинграда (од 1961. – Волгоград), и офанзивни, који је почео 19. новембра 1942. и завршио се 2. фебруара 1943. године пропашћу немачко-фашистичких снага које су деловале у стаљинградском правцу.

Двеста дана и ноћи жестоке битке

Двеста дана и ноћи на обалама Дона и Волге, а затим у близини зидина Стаљинграда и непосредно у самом граду трајала је та жестока битка. Она се водила на огромној територији површине од око 100.000 квадратних километара, на фронту дужине од 400 до 850 километара. На ове стране у разним етапама у борбеним дејствима је учествовало више од 2,1 милиона људи. На основу циљева, размера и напетости борбених дејстава Стаљинградска битка је превазишла све претходне сукобе у светској историји.

На страни Совејтског Савеза у Стаљинградској бици су у разним периодима учествовали војници Стаљинградског, Југоисточног, Југозападног, Донског и левог крила Воронешког фронта, Волжанска војна флотила и Стаљинградски корпусни рејон ПВО (оперативно-тактичка јединица совјетских снага противваздухопловне одбране). Заједничко руководство и координацију дејстава на фронту код Стаљинграда, по налогу Штаба Врховне војне команде, имали су заменик врховног главног команданта, генерал армије Георгиј Жуков, и начелник Генералштаба, генерал-пуковник Александар Василевски.

Немачка команда је планирала да на лето 1942. године разбије совјетску војску на југу Совјетског савеза, да освоји нафтна подручја Кавказа, богата пољопривредна подручјаа Дона и Кубања, да прекине комуникацију која повезује центар земље с Кавказом и да ствоји услове за завршетак рата у своју корист. Испуњавање тог задатка било је поверено групацијама немачке армије „А“ и „Б“.

Првобитно је за офанзиву у стаљинградском правцу из састава немачке групације „Б“ била издвојена Шеста армија под командом генерал-пуковника (од јануара 1943. генерал-фелдмаршала) Фридриха Паулуса, која је до 17. јула 1942. године у свом саставу имала око 270.000 људи, три хиљаде пушака и минобацача, око 500 тенкова. Њу је подржавалаавијација Четврте ваздушне флоте (до 1.200 борбених авиона). Тридесет првог јула ту је са севернокавкаског правца била пребачена Четврта тенковска армија.

Немачкој војсци супротставио се Стаљинградски фронт, који је имао 160.000 људи, 2.200 пушака и минобацача, око 400 тенкова. Подржавала су га 454 авиона Осме ваздухопловне армије и 150 до 200 бомбардера авијације за удаљено деловање. Главни напори Стаљинградског фронта били су сконцентрисани у великој кривини Дона, где су одбрану заузеле 62. и 64. армија, како би спречиле противника да форсира реку и да продре најкрачћим путем ка Стаљинграду.

Одбрамбена операција

Одбрамбена операција почела је 17. јула на удаљеним прилазима граду, на граници река Чир и Цимла. Противник је покушао да на великој кривини Дона опколи совјетску војску, да уђе у област града Калача и да са запада продре ка Стаљинраду. Формације Стаљинградског фронта су пет дана пружале отпор немачкој војсци која је напредовала, али су се, претрпевши велике губитке, 22. јула повукле на главну линију одбране Стаљинграда. Прегруписавши се, непријатељске снаге су 23. јула обновиле офанзиву. Крваве борбе у тој области трајале су до 10. августа, када се војска Стаљинградског фронта, претрпевши велике губитке, повукла на леву обалу Дона и заузела одбрану на спољном рубу Стаљинграда, где су 17. августа привремено зауставили противника.

Штаб Врховне војне команде је систематски појачавао снаге у стаљинградском правцу. Немачка команда је почетком августа теже уводила нове снаге у битку (Осму италијанску армију, Трећу румунску армију). После краће паузе, имајући знатну надмоћ у снагама, противник је обновио офанзиву на целом фронту спољне одбрамбене линије Стаљинграда. После жестоких борби 23. августа немачка авијација је интезивно бомбардовала Стаљинград, разоривши град у великој мери. До краја 2. септембра совјетска војска се повукла ка унутрашњој одбрамбеној линији града.

Повећавајући снаге, немачка војска се 12. септембра сасвим приближила Стаљинграду са запада и југозапада. У граду су почеле жестоке уличне борбе, које су трајале практично даноноћно. Борбе су се водиле за сваку четврт, улицу, за сваку кућу, за сваки квадратни метар територије. Петнаестог октобра противник је продро у област Стаљинградске фабрике трактора, а 11. новембра немачка војска је последњи пут покушала да овлада градом. Успели су да се пробију ка Волги, јужно од фабрике „Барикаде“, али нису могли да постигну више од тога. Непрестаним контранападима совјетска војска је минимизирала успехе противника, уништавајући његово људство и технику. Осамнаестог новембра напредовање немачке војске је коначно заустављено на целом фронту, непријатељ је био принуђен да пређе у одбрану. План противника да освоји Стаљинград је пропао. Још током одбрамбених сукоба совјетска војска је почела да концентрише снаге зарад преласка у контранапад, а припрема за то је окончана средином новембра. На почетку офанзивне операције совјетска војска је имала 1.135.000 људи, 15.000 јединица артиљеријског оруђа и минобацача, око 1.500 тенкова и самоходних артиљеријских уређаја, више од 1.900 борбених авиона. Противник је имао 1,01 милиона људи, 10.200 јединица артиљеријског наоружања и минобацача, 675 тенкова и јединица јуришне артиљерије, 1.216 борбених авиона. Услед појачања снага и средстава у правцима главних напада на фронту совјетска војска је стекла знатну предност над противником: на Југозападном и Стаљинградском фронту било је два до два и по више људи и четири до пет пута више артиљерије и тенкова.

Офанзива Југозападног фронта и 65. армије Донског фронта почела је 19. новембра 1942. године после 80-минутне артиљеријске припреме. До краја дана да две деонице била је пробијена одбрана Треће румунске армије. Стаљинградски фронт је почео офанзиву 20. новембра.

Наносећи бочне ударе главној групацији противника, војска Југозападног и Стаљинградског фронта је 23. новембра 1942. године затворила обруч око њега. У обручу су се нашле 22 дивизије и више од 160 појединачних јединица Шесте армије и делимично Четврте тенковске армије противника – укупно 300.000 људи. Спољни фронт је био дугачак око 450 километара. Растојање између спољног и унутрашњег фронта било је од 20 до 100 километара. Дванаестог децембра немачка команда је покушала да деблокира своју опкољену војску нападом из области засеока Котељниково, али циљ није постигла. Од 16. децембра проширена је офанзива совјетске војске на Средњем Дону, која је принудила немачку команду да коначно одустане од деблокирања опкољене групације. Крајем децембра 1942. године непријатељ је био поражен пред спољним обручом, а преостале снаге су биле одбачене на 150 до 200 километара. То је створило повољне услове за ликвидацију групације која је била опкољена код Стаљинграда.

Операција "Прстен"

Донски фронт, под командом генерал-пуковника Константина Рокосовског, спровео је операцију под кодним називом „Прстен“. Према плану је било предвиђено да се противник коначно порази: у почетку са западне, а потом и с јужне стране прстена, а на крају раздвајање преостале групације на два дела ударом са запада ка истоку и потом њихова ликвидација. Операција је почела 10. јануара 1943. године. Двадесет шестог јануара совјетска војска, која се објединила у области Мамајевог кургана, разбила је на два дела непријатељску групацију. Тридесет првог јануара јужна групација, на челу с генерал-фелдмаршалом Фридрихом Паулусом, прекинула је отпор, а 2. фебруара и северна групација. То је био почетак уништења опкољеног противника. Током офанзиве од 10. јануара до 2. фебруара 1943. године заробљено је више од 91.000 људи, а око 140.000 је ликвидирано.

Услед потпуне ликвидације опкољених снага противника борбена дејства у граду Стаљинграду и у његовој околини била су прекинута.

Током Стаљинградске офанзивне операције биле су уништене Шеста армија и Четврта тенковска армија, Трећа и Четврта румунска армија, Осма италијанска армија. Заједнички губици противника били су око 1,5 милион људи. У немачкој је први пут од почетка рата била објављена национална жалост. Губици Црвене армије били су око 1,13 милиона људи.

Прекретница у рату

Стаљинградска битка била је одлучујућа прекретница не само у Великом отаџбинском рату, него и у целокупном Другом светском рату (1939 – 1945). Совјетске оружане снаге су преузеле стратешку иницијативу коју су држале до краја рата. Пораз фашистичког блока код Стаљинграда подрило је поверење Немачке у савезнике, допринело активирању Покрета отпора у европским земљама. Јапан и Турска су били принуђени да одустану од планова активних дејстава против Совјетског Савеза.

Победа код Стаљинграда била је резултат непоколебљивости, храбрости и масовног јунаштва совјетске војске. За борбене заслуге испољене током Стаљинградске битке 44 јединице добиле су почасне титуле, 55 је награђено орденима, 183 јединице су преименоване у гардијске. Десетине хиљада војника и официра добило је награде, а 112 најистакнутијих војника постали су Хероји Совјетског Савеза.

Како би се овековечила победа код Стањинграда, Президијум Врховног савета Совјетског Савеза донео је указ 22. децембра 1942. године, још пре окончања битке, о медаљи „За одбрану Стаљинграда“, коју је добило више од 700.000 учесника битке. У наредби врховног главног команданта од 1. маја 1945. године Стаљинград је проглашен градом-херојем. Осмог маја 1965. године, поводом 20 година од победе совјетског народа у Великом отаџбинском рату, град-херој је награђен Орденом Лењина и медаљом „Златна звезда“.

У граду постоји више од 200 историјских тачака које су повезане с његовом херојском прошлошћу. Међу њима су меморијал „Херојима Стаљинградске битке“ на Мамајевом кургану, Дом војничке славе (Дом Павлова) и други. Године 1982. отворен је Музеј-панорама „Стаљинградска битка“.

У складу с Федералним законом од 13. марта 1995. године „О данима војничке славе и почасним датутима Русије“, 2. фебруар се обележава као Дан војничке славе Русије, односно дан када је совјетска војска поразила немачко-фашистичку војску у Стаљинградској бици (1943).