Руже за Бранка Миљковића: Зашто је живот песничке ватре изненада постао ништа

Бранко Миљковић (1934-1961) није имао пуних тридесет година када се, према полицијском извештају, убио, а уз руже које му већ 62 године доносе поклоници његове поезије, сваког 12. фебруара, на годишњицу његове смрти, остала је сумња да је заправо убијен.

Потомци великог песника Бранка Миљковића и представници Удружења књижевника Србије посетили су и ове године његов гроб, донели руже и присетити се његових стихова, рекла је Гордана Влајић, заменица председника УКС-а.

Зашто у социјализму убијају песнике

Бранко Миљковић се према полицијском извештају и званичним саопштењима убио, обесивши се о једно загребачко дрво.

„Остало је неупитно да је био изванредан песник, у напону своје стваралачке снаге. Остало је забележено да је неколико дана пред смрт у једној загребачкој кафани узвикнуо: Зашто у социјализму убијају песнике?! А уз руже које му већ 62 године доносе поклоници његове поезије, а сваког 12. фебруара, на годишњицу његове смрти, и његови потомци, остало је трње сумње да је Миљковић, заправо, убијен. Онако високог и крупног дрвце га не би издржало. Пукло би. И Миљковић би био жив“, истакла је Влајић.

И овог 12. фебруара, Горан Миљковић, братанац великог песника, оставио је букет ружа на гробу свога стрица који је сахрањен на београдском Новом гробљу.

Песник види више од других

Са Гораном је био и Видак М. Масловарић, потпредседник Управног одбора Удружења књижевника Србије и уредник трибине „Француска 7“, као и Братислав Бата Милановић, Радомир Андрић, Душко Новаковић, Маја Даниловић, Драгица Ужарева, Слађана Бушић, Бајо Луковић, Мића Миленковић, Милица Јефтимијевић Лилић, Ратомир Тимотијевић, Раденко Поповић, Зоран Хр Радисављевић, Живко Николић...

Потомци великог песника Бранка Миљковића и представници Удружења књижевника Србије посетили су и ове године његов гроб на Новом гробљу

© Фото : Спутњику уступило Удружење књижевника Србије

Дошло је и око двадесетак чланова Књижевног клуба „Бранко Миљковић“ из Ниша, који су за ову прилику приредили антологију „Између два света (сећање на Бранка Миљковића)“.

Била је то прилика да се уз поклон барду српског песништва понове његове мудре речи које је својевремено изговорио за часопис „Дело“:

„Песник види више од других јер слути оно што је другима неприступачно. Са друге стране, он види неодређеније од других јер слути и оно што је другима очигледно. Песниково гесло и треба да буде оно Елијарово 'упркос свакој очигледности'. То је тај пут до песме-борба на чињеницама које ништа не казују, борба против свете очигледности...“.

Завет – сваког 12. фебруара на Бранковом гробу

Горан Миљковић је у једном од пређашњих интервјуа испричао да је отац Бранка Миљковића преминуо 1999. године, а да од Бранкове смрти није било дана да са Душановца није отишао на синовљев гроб.

Познавали су га сви на Новом гробљу, од управника до гробара, каже Горан и додаје да му је отац оставио у аманет да сваког 12. фебруара у 13 сати буде на Бранковом гробу.

На исти начин ће Горан заветовати своје синове Немању и Уроша Миљковића.