Приче преживелих: Житељи Латакије деле своја сећања на земљотрес /фото/

Сиријци који су остали без крова над главом након разорног земљотреса, сада су принуђени да ноће у привременом смештају. Град Латакија није изузетак, а у њему је и највише жртава. Неки од житеља Латакије испричали су за Спутњик своја искуства од те страшне ноћи када се догодио земљотрес.

Историја бола

Мала плавоока девојчица Сидра Шауики није повређена, али се сећа тих неколико минута снажних подземних потреса као нечег најстрашнијег у свом ионако тешком детињству.

„Браћа и ја смо спавали када се догодио први потрес. Пробудили смо се, јер је тло подрхтавало и љуљало се. Све око нас се тресло, било је веома страшно и нисмо схватали шта се догађа. Боси смо истрчали напоље. Хвала богу, цела породица је успела да изађе пре него што се кућа срушила. Хвала богу, сви смо живи и здрави. Спасило нас је чудо. Никада нећу заборавити тај дан. Још сањам тренутак када се догодио земљотрес, повике родитеља и браће“, прича Сидра.

Ипак, нису сви људи из привременог смештаја успели да остану неповређени током земљотреса. Абдел Кадер Суфан је повредио руку док је спасавао своју породицу:

„Када се догодио земљотрес, био сам у кухињи. Чим смо кренули да излазимо, почео је да се обрушава плафон, део ми је пао право на руку. Имао сам среће што ме није затрпао. Успео сам с породицом да изађем пре него што се кућа срушила. Деца су читава, а то је најважније. Током ноћи, када се кућа већ срушила, остали смо са суседима без крова над главом, стајали смо на киши. И ноћ је била прилично хладна. Куће у нашој улици су се рушиле једна за другом, пред нашим очима. Остаје само да захвалимо богу што смо преживели, што сада имамо где да једемо и спавамо“, прича мушкарац.

Мустафа Џабара је такође остао без куће. И он се нада да ће међународна блокада Сирије бити укинута, јер ће сиријски народ без лекова и материјала једноставно страдати у хуманитарној катастрофи.

„Наш народ се поново нашао у епицентру ужасне катастрофе. Већина људи осећа бол, страх, ужас, али видимо и осећамо огромну подршку коју нам пружају наши пријатељи, укључујући арапске земље и Русију. То је зрак светлости: нису нас оставили да гинемо под рушевинама сами“, наводи Мустафа.

Мустафа Џабара

© Sputnik / Monzer Saeed

У једном углу преплашено је седела уплакана девојчица. Зове се Нур и има осам година. Она се у привременом смештају нашла сама, без породице.

„Желим поново да видим маму, тату и старијег брата. Када је кућа почела да се тресе, отац ме је послао напоље. Низ степенице ме је на рукама изнео син наших комшија. Кадасмо сви већ били доле, кућа се срушила. Више се ничега не сећам“, прича девојчица.

Спасилачке акције

Акције спасавања и трагања за преживелима под рушевинама и извлачења тела погинулих трају већ недељу дана.

„Настављамо да извлачимо живе људе испод рушевина. Због тога постоји нада да ћемо пронаћи још живит“, каже у разговору за Спутњик руководилац Службе за цивилну одбрану сиријске провинције Латакија Џалал Дауд.

Где је подршка међународних организација?

Само на територији провинције Латакија налази се 65 центара за привремени смештај људи погођених земљотресом. Пружен им је кров над главом, имају храну и могућност да добију привремене документе.

Деца у прихватилишту у Латакији, формираном након земљотреса

© Monzer Saeed

Шеф Савета провинције Латакија Тајсир Хабиб потврдио је да је план за контролу рада шрихватилишта и за указивање ванредне и хуманитарне помоћи већ разрађен. Свима којима је потребна помоћ ће бити пружена.

„Помоћ пружамо пре свега породицама с децом. Међу њима има и доста деце која су остала без родитеља. Не можемо увек оперативно да утврдимо да ли је неко од рођака жив у овом тренутку. Све размештамо у опремљене пунктове, нико не остаје чак ни у оштећеним здањима са зидовима који су напукли“, наглашава Хабиб.

Истовремено је у току и прегледање кућа, јер је у многим домовима који се нису срушили, али су им зидови напукли, опасно боравити због ризика од обрушавања плафона. Специјална комисија, сачињена од инжењера и инспектора, проучава стање сваке оштећене куће.

Према речима Тајсира Хабиба, и његовој провинцији, и целој земљи, потребна је помоћ међународних организација, које, међутим, из неког разлога не журе да помогну.

„Веома нам је потребно да нам међународне организације макар некако помогну у спровођењу друге етапе отклањања последица земљотреса. Већ је сада јасно да то Сирија сама не може. Потребна нам је помоћ у лековима за болнице, чак и најобичнијим. Потребна нам је медицинска опрема. И не само то. Немамо неопходну технику за рашчишћавање рушевина и демонтажу здања која више нису подобна за живот. Да и не говорим о помоћи оним породицама које су остале без крова над главом. Али где су они? Због чега читаву недељу нисмо добили никакву помоћ?“, пита се Хабиб.

Санкције и сфера здравствене заштите

Још један велики проблем су санкције и њихов утицај на хуманитарну ситуацију у Сирији. Шеф провинције Алеп за здравствену заштиту Хавазен Малуф наглашава да принудне санкције, које су уведене против Сирије, веома утичу на могућност решавања ванредне ситуације.

„У нашим болницама једноставно нема лекова, предмета медицинске намене, медицинске опереме. Немамо чиме да лечимо људе, а повређених је на хиљае. Да, успели смо да разместимо око 70 одсто повређених у нашој провинцији по болницама. И ускоро ће они бити пуштени. Али сада имамо много деце која су остала без очева, или без оба родитеља, она сада немају ге да живе. Како и куда да их пустимо из болнице – то је болно и суморно питање“, објашњава Малуф.