Крај једне епохе: Отишао је сведок најдраматичнијег искуства човека 20. века

Одлазак Драгослава Михаиловића није само крај једног сваковрсним невољама и страдањима испуњеног живота.

Oн има и симболички статус – завршила се једна епоха у којој је књижевност освојила тако високо место у култури да су и највиши представници власти имали потребу да, осећајући потенцијалну субверзивност романа „Кад су цветале тикве“, реагују на позоришну представу насталу по овом роману и да иницирају њену забрану.

Овим речима Радивоје Микић, универзитетски професор, критичар, познавалац дела Драгослава Михаиловића и његов пријатељ испраћа вест о смрти великог писца који је свет напустио у 93. години.

Он подсећа да је Драгослав Михаиловић високо место у српској књижевности и култури освојио превасходно као приповедач, романсијер и аутор документарне прозе у којој је описано оно што је најдраматичније у искуству човека 20. века – логорска страдања.

“Појавивши се најпре у књижевној периодици, Драгослав Михаиловић је 1967. године објавио књигу приповедака „Фреде, лаку ноћ“. Ова књига не само што је писцу прибавила висок књижевни углед и Октобарску награду града Београда, већ је, уз дела неких других писаца, постала и јасан знак да је у српску књижевност ушла једна нова поетичка оријентација која је, уз све друго, подразумевала и потребу да се у средиште приче постави онај јунак чије је искуство обележено патњом, искуство које је тај јунак већ у роману „Кад су цветале тикве“ везао и за један особен начин казивања, који, крећући се изван књижевног језика, отвара писцу могућност да причи да аутентичан облик“, подсећа Микић.

Настављач Боре Станковића

И кад је 1975. године Михаиловић објавио роман „Петријин венац“, кад је за главног јунака узео жену која пати и страда, било је логично, додаје професор Микић, да та прича буде уведена у дијалекатске оквире, да буде сведочанство о томе како се једна људска судбина и из ње изведен поглед на свет не могу одвојити од језика којим се та јунакиња служи у свакодневном животу.

„Тако је, у ствари, Драгослав Михаиловић дошао у прилику да настави оно што је започео Борисав Станковић, велики претходник свега уистину модерног у српској прози. Борисав Станковић није сасвим књижевни језик потиснуо говором локалне средине, Драгослав Михаиловић јесте. И зато у српској књижевности роман „Петријин венац“ има тако важно и тако високо место.“

Михаиловић је, подсећа наш саговорник, као изузетан писац умео у својим делима да уђе и у простор фантастике, исписујући неке од најбољих страница у овом жанру,

„Као што је у приповеткама из књиге „Фреде, лаку ноћ“ умео да користи и особен тип фантастике, тако је и у роману „Петријин венац“, описујући силне патње и страдања своје јунакиње, умео да зађе и у сферу фантастике и испише поглавље „Небески свирачи“, једну од најлепших фантазмагоричних целина у српској књижевности. И у приповеткама из књиге „Ухвати звезду падалицу“ и у лирском роману „Гори Морава“, Михаиловић је низ аутобиографских детаља подвргао оној књижевној обради која је аутобиографију претворила у високу књижевност.“

Казивања о патњи и милости

Оно што је посебно важно када је о академику Михаиловићу реч јесте то што је он у пет књига документарне прозе „Голи оток“ - описујући низ логорашких судбина и дајући потресну слику идеолошког насиља над људима - захватио репрезентативно искуство епохе у којој је живео, али је и читаоцу омогућио да види из каквог личног искуства је израсла његова уметничка проза.

„А пошто је то лично искуство засновано на патњи и страдању, било је сасвим логично да његове приповетке и романи буду, како је његов најбољи тумач Љубиша Јеремић рекао, казивања о „патњи и милости“. Патњи која буди људскост највишег реда и која се преображава у једну меланхоличну визију човековог проласка кроз уска врата историје“, закључује Радивоје Микић.

И за академика Душана Ковачевића одлазак Драгослава Михаиловића представља ненадокнадив губитак, али остаје уверење да је реч о писцу чије ће дело живети. Ковачевић се у дану пишчевог одласка присетио њиховог првог сусрета.

Живеће док је писане речи у Србији

„Упознао сам га почетком седамдесетих година у Атељеу 212 док је долазио на састанке и разговоре са Бориславом Михајловићем Михизом који му је као уредник у Матици српској објавио прву књигу прича “Фреде, лаку ноћ“ и тако га увео у свет литературе. Касније смо се годинама сретали и виђали, дружили и многе године провели у лепим пријатељским разговорима. Научио сам од њега доста, јер сам био млађи и пожелео сам да сазнам неке тајне које су везане за писање“, каже академик Ковачевић и додаје:

„Оно што је најбитније сада, када је напустио овај свет, јесте чињеница да је иза себе оставио велико и једно од најзначајнијих дела у историји српске књижевности. Његови јунаци живе и живеће док је писане речи у Србији.“