Владлен Татарски - више од ратног репортера

Татарски је био више од војног репортера, био је политичка личност, добровољац, присталица ослобођења Новорусије, Кијева и привремено окупираних територија, каже у разговору за Спутњик пријатељ убијеног ратног репортера Сава Федосејев.

У недељу, у кафићу у Санкт Петербургу, експлодирала је експлозивна направа у којој је погинуо ратни репортер Владлен Татарски (право име Максим Фомин). Хоспитализована је 31 особа. Од њих осам је у тешком стању, још девет повређених је на амбулантном лечењу.

О Владлену Татарском Спутњик је разговарао са Савом Федосејевом, активистом и добровољцем, менаџером у књижари „Листва“ у Санкт Петербургу.

Током специјалне војне операције Татарски је постао један од најпознатијих ратних репортера у Русији. Какву су улогу његови материјали имали у осветљавању ситуације у Украјини?

- Мислим да је један од кључних момената његовог рада било извештавање болних тема и проблема армије, које у почетку рата нико није потезао. Када је брига због одсуства беспилотних летелица, коптера и других обавештајних средстава била заборављена, Владлен и његови сарадници су били међу првима који су почели да скрећу пажњу на тај проблем, да снабдевају армију и да позивају друге новинаре, блогере, ратне репортере, волонтере. Поред тога, он је потезао такве глобалне проблеме као што су, на пример, свештеници који су дужни непосредно да живе и да буду заједно с борбеним одредима. А поред тога, он је један од првих који је почео да говори о PV дроновима. Он је покретао теме које су болне за армију, али није просто критиковао, него је заиста предлагао решења, и због свог медијског утицаја и тежине могао је да решава те проблеме, да заражава људе својом иницијативом, својим оптимизмом у жељи за победом у овом рату. И, заиста, огроман је његов допринос као новинара, као ратног репортера, као добровољца који је учествовао у борбеним дејствима, показивао своју компетентност и заинтересованост, јер је рукама дотакао буквално све што се могло опипати у том рату.

Највећи број људи који су на фронту сматрао га је ауторитетом. Читаоци књижаре „Листва“ су га веома волели, издавачка кућа „Црна стотина“ је продавала његове књиге као партнерске. Он је заиста успео да оствари велики утицај. Када сам се видео с њим, дешвало се да су прилазили непознати читаоци и готово су га сви одмах препознавали, трчали, фотографисали се. На фронту је било исто. Односно, стално су нам наручивали књиге с његовим потписом, тражили да му пренесемо видео-поздраве. Веома је индикативно то што се обичан руски војник према њему односио позитивно. У новинарској и политичкој средини често су према њему имали двосмислен однос, али међу обичним руским војницима, волонтерима однос је био врло јасан.

Како сте се упознали?

- Наступао је у „Листви“ 2021. године. И тада сам се изненадио што има фантастичну меморију, јер се до тада нисмо познавали, али сам му био међу пријатељима на друштвеној мрежи „ВКонтакте“. И када сам му пришао да ми потпише књигу, сетио се мог презимена и чиме се бавим. И после тога, када сам се видео с њим, чак и после пола године, сећао се моје професије и увек се шалио: „Здраво, ковачу!“. То јест, заиста је имао одлично памћење и веома хуман однос према свакоме. Он је реално памтио од чега човек живи, нудио му своју помоћ и увек се веома осетљиво односио према молбама људи које је сматрао својим пријатељима. Човека су заиста интересовали други људи, веома је патио због судбине Доњецка, своје родне Макејевке. Још 2021. године на том састанку он је причао да је рат неизбежан. Чак је и назив његове књиге „Рат“. И позвао је све да се припремају за то да ће бити болно, тешко и дуго. И тада се чинило да то просто причају људи који су у војном окружењу, да је то нешто умишљено. А на крају се показало да је у праву.

Шта мислите зашто су његове репортаже имале толики одјек код публике?

─ Многи су га доживљавали са становишта идеологије, јер је, чини ми се, нудио људима прилично разумљиву идеју. Предлагао је симбиозу Руске империје, совјетског периода, савремености, предлагао је да се узме најбоље од разних лица Русије. Предлагао је ту верзију идеологије која би одговарала многим руским људима, многим староседеоцима Русије. Привлачио је људе искреношћу, чак и када негде није био у праву, то је говорио, могао је да призна своје грешке и да прави компромисе. Због тога су се према њему односили као према старијем брату, он је такав човек са кобним животом, кобном биографијом, али у исто време брани правду. Штавише, био је православац, што је у великој мери утицало на његове поступке и изјаве.

Шта његова трагична смрт значи за руско друштво?

─ Татарски је био више од војног репортера, био је политичка личност, добровољац, присталица ослобођења Новорусије, Кијева и привремено окупираних територија. Терористички напад у Санкт Петербургу догодио се у дубокој позадини. Мислим да не треба ми да доносимо закључке, већ политички лидери наше државе. Лично, сада размишљам како да унајмим додатно обезбеђење у књижари да бих заштио себе и посетиоце. Јер код нас долази много људи, пре тога су нам гостовали Игор Иванович Стрелков, Владимир Грубник и други људи који утичу на ток догађаја у политичком простору.

Шта мислите шта сада доживљава војска која се борила са њим раме уз раме?

─ Јуче сам ишао да однесем цвеће и видео човека у војној униформи и тробојком на коленима и плаче. Желео сам да га подржим, на шта ми је показао познати симбол „џамбо“ и рекао да ћемо сигурно победити. На затворени састанак дошла је жена једног мобилисаног и рекла да је цела њихова чета гледала и читала Татарског. Жена је потписала разгледницу да је пошаље њима на фронт.

Шта бисте желели да поручите нашим страним читаоцима о Владлену Татарском? Шта бисте желели да знају о његовом животу, раду и трагичној смрти?

─ Чини ми се да је важно да је човек заиста осам година припремао људе који су постали добровољци и ишли ​​на фронт у складу са својим могућностима и снази. Ја као радник једне књижаре видим да су долазили читаоци, војни и цивилни, који су били под његовим утицајем и спремали се за одређене догађаје да се не бисмо, да тако кажем, нашли у лошем положају. Ово је прича о томе да је човек годинама фанатично бранио своје гледиште, а његово дело ће и после смрти сигурно бити завршено. Желим да људи који живе у иностранству и подржавају нас пронађу начин да помогну руској војсци, а такође да гледају Владленове интервјуе и читају његове књиге.