Ко је био већи глумац Тито или Бартон - тајну крију Бриони и фотографија стара пола века

Тито има више од 15 званичних имена и датума рођења и тиме се вешто играо. Kада га посматрате уз Бартона морате да се запитате ко је ту већи глумац, каже за Спутњик редитељ представе „Било једном на Бријунима“ Кокан Младеновић.

Представа, која ће вечерас имати београдску премијеру у Битеф театру, прати сусрет Јосипа Броза Тита и Јованке Броз са тада највећим холивудским звездама Ричардом Бартоном и Елизабет Тејлор и кроз догађај из 1971. покреће данас актуелна питања.

Почетну идеју за представу дала је фотографија настала приликом сусрета те четири личности. Шта та чувена бела фотографија значи и представља Вама?

- Она представља боље и сретно време у земљи у којој сам се родио и која се звала Југославија и представља јако потентну драмску ситуацију. На тој фотографији видите елиту Запада, Холивуда, гламур једне хемисфере и лидере Трећег света, неког ко је основао Покрет несврстаних, ко је успео да се наметне као трећа фигура у свету и то као лидер не баш тако велике земље. Њихове предисторије су различите, разликују се и њихови идеолошки ставови. Постоји мало материјала о том сусрету - филмски журнал од једног минута, неколико фотографија и пар дневничких записа Ричарда Бартона. Све остало смо измислили постављајући пре свега питање идентитета. Та пиранделовска игра улога ми је најзначајнија.

Кокан Младеновић

© Tanjug / Зоран Жестић

Шта је централна тема представе?

- Играње идентитета и преиспитивање сопствених улога у животу. Тито има више од 15 званичних имена и датума рођења и тиме се вешто играо па када га посматрате уз Бартона морате да се запитате ко је ту већи глумац. Очигледно да је Тито супериорно одиграо своју политичку и историјску улогу доживотног председника Југославије. Бартон, који је одиграо на стотине улога, у једном тренутку има кризу идентитета и пита се ко је заправо он. Јованка Броз је имала свој идентитет ратне хероине и храбре жене, а онда јој се тај идентитет силом укида након Титове смрти. Одузимају јој се документа и та жена формално престаје да постоји. Лиз Тејлор пред крај каријере вољно одбацује свој идентитет. Каже да никада није била срећна у том свету гламура и почиње да се бори за оболеле од сиде, њихову заштиту, проналазак лека и тада се, каже, први пут осећала својом и сретном. У неким тренуцима представе нисте сигурни да ли на сцени реплике изговара Милан Марић или Ричард Бартон, Бранислав Трифуновић или Тито, Тихана Лазовић или Елизабет Тејлор, Сања Марковић или Јованка. Када говори Бане, који је био један од лидера неславно завршених опозиционих протеста, не знате чије је то промишљање историје која не иде на боље - Банетово или Титово. Пробали смо на тој клацкалици идентитета да се играмо и искористимо историјски догађај да причамо приче које се тичу нас.

Шта значи тај сусрет четири јаке личности баш те 1971. године?

- Тај догађај се може тумачити као бриљантан политички потез Јосипа Броза Тита, као сипино мастило које се проспе да у тој магли, црнилу сакрије оно што се догађало. Годину дана сви се баве само снимањем „Сутјеске“, Бартоном и Лиз Тејлор, они одлазе на Филмски фестивал у Нишу, па иду у Пулу. Иза те медијски преекспониране приче, Тито се обрачунава са Маспоком у Хрватској и либералима у Србији и то на врло немилосрдан начин који ће можда одредити катастрофалну будућност земље коју је водио. Све то пролази испод радара. Од првог дана снимања па до премијере „Сутјеске“ 1973. сви прљави политички послови су обављени, а да нико о томе није био претерано обавештен.

Јосип Броз Тито и Јованка Броз

© AP Photo

Бартон пре доласка пише Титу да ће се убити ако он не буде задовољан његовом улогом, да би касније у свом дневнику негативно писао и о Титу и о Јованки. Због чега се мења његов став?

- Верујем да је његов телеграм Титу, препун дивљења, било његово искрено мишљење и показује огроман ауторитет који је Тито имао у целом свету. Бартон је одиграо Марка Антонија, Хенрија Осмог, Томаса Бекета, невероватне историјске фигуре, али никада живу историјску личност у тренутку када је један од доминантних светских лидера. То му је вероватно било јако инспиративно. Његов став касније је вероватно резултат онога што се десило на Бријунима и злоупотребе самог Бартона у филму „Сутјеска“. Чак постоји и његова изјава да му је то била најтежа улога у каријери јер је тешко играти неког ко је већи глумац од вас самих.

Бавите се у представи односом уметности и политике, управо кроз однос Бартона и Тита?

- Из данашње и ондашње перспективе онај који има политичку моћ и финансијску моћ да реализује своје жеље и захтеве сматра да ми из света уметности треба да одговоримо на њихове политичке поруџбенице, да наше представе, филмови и наступи треба да буду угодни уху власти, што није реално. Ми смо природна опозиција и најдемократскије власти. То је суштински сукоб који иде кроз читаву историју. Та сцена припреме за снимање филма „Сутјеска“ када Тито инструира Бартона и субјективни осећај Бартона који покушава да извуче метафору лидера ослободилачког покрета јесте судар поруџбенице и уметничке интерпретације који је комичан, али када се заоштри постаје јако суров. Када Милан говори о употреби и злоупотреби глумца, не знате да ли је то Бартонов одговор Титу или одговор сјајног младог глумца који говори из данашње перспективе.

Представа „Било једном на Бријунима” Кокана Младеновића

© Фото : Уступљено Спутњику/Дејан Јевремовић

Која питања отвара сусрет Елизабет Тејлор и Јованке Броз?

- Питање личне слободе жене. Јованка јесте жртвовала читав живот за Тита. Она је себе сматрала последњом линијом одбране његовог живота. Њен идентитет је апсолутно неодвојив од идентитета супруге Јосипа Броза Тита. Лиз Тејлор, с друге стране, промовише апсолутну женску слободу. Она се осам пута удавала и говорила да је сваки пут искрено волела, као и да свако има право да када љубав престане, пронађе другу. То је потпуно супротно од опсесивне одговорности и верности Јованке Броз. Имамо и питање права жена у неком односу. У односу Бартон- Тејлор Лиз је минимално равноправна, док је Јованка евидентно други играч у тандему са Титом. Говоримо и о женама у уметности. Елизабет Тејлор је одбила улогу болничарке коју је одиграла Милена Дравић јер је сматрала недостојно малом; сматрала је да женама треба да припада много већи простор. Она је питала Јованку зашто се не снима филм о њој: „Ви сте рањени два пута у рату и имате две медаље за храброст и о томе нико не зна ништа, а ваш муж је рањен једном и то случајно од гелера и о томе се снима филм“. На то питање Јованка нема одговор, и то јасно детектује однос према жени у то време.

Глумци који играју у представи припадају различитим генерацијама што негде одређује и њихов однос према тој прошлости. Како је то утицало на коначан текст представе?

- Ја сам Југословен и Југославију сматрам својом земљом, али ми нисмо кроз представу покушали да глорификујемо ни Југославију, ни Тита, мада мислим да они то заслужују, посебно Југославија. Наша деца одрастају у времену без идола и идеала. Ми смо били Титови пионири па Титови омладинци. Учени смо да морамо стално да размишљамо о колективном добру, а онда смо се обрели у овом себичном човечанству где свако води рачуна само о себи и не постоји свест о другоме. Али ми у представи заправо врло савременим језиком проговарамо о томе какав је положај глумаца и глумица данас, каква је њихова (зло)употреба од стране власника капитала, који је њихов простор слободе, у ком простору живе и креирају своју уметност, колико ту има креативне слободе, који су проблеми публике која нас гледа… Мени је тај свежи вал нове генерације пријао и повео је представу као много универзалнијем тону него што сам наслов и ликови сугеришу.

Одличне реакције на премијери у Свилајнцу и три распродата извођења у Битеф театру. Шта вам то говори?

- Говори да смо погодили тему, да смо окупили сјајну глумачку екипу, да смо са више страна донели паметне и праве одлуке. Сретан сам да је свако од четворо глумаца добио простор да покаже најбоље од себе и они то користе на најбољи начин. Представа има своје поруке и свој квалитет, а пре свега показује четири сјајна глумца на врхунцу њихове моћи.

Бриони или Бријуни?

- То су Бриони мога детињства, Бријуни у данашњој Хрватској. И једно и друго је мени прихватљиво. Ми смо одрастали у земљи која је разлике сматрала привилегијама, а не изворима сукоба.