Ексцентрик из моћне династије Кенеди: Ко је нови Бајденов изазивач

Шансе Роберта Кенедија Млађег да се избори за кандидатуру демократа и постане председник САД су више него минималне. Кенеди Млађи важи за ексцентрика из једне од најмоћнијих политичких династија коме, за разлику од оца и стрица, недостају софистицираност и интелектуална дубина, каже др Срђа Трифковић.

Роберт Ф. Кенеди Млађи поднео је документацију Федералној изборној комисији Сједињених Америчких Држава како би званично почео председничку кампању за изборе 2024. године.

Роберт Кенеди Млађи – Бајденов изазивач

Роберт Кенеди Млађи намерава да буде изазивач Џозефа Бајдена у трци за председничку кандидатуру демократа. Он ће бити други могући кандидат демократа после Маријане Вилијамсон, која је до сада једина прогласила кандидатуру. Бајден још увек није објавио да ли ће се кандидовати на председничким изборима.

Потенцијални кандидат има 69 година, син је Роберта Ф. Кенедија, бившег државног тужиоца, сенатора и потенцијалног председничког кандидата на изборима 1968. године, кога је убио Сирхан Сирхан пре завршетка избора кандидата демократа.

Стриц Роберта Ф. Кенедија Млађег је Џон Фицџералд Кенеди, 35. председник Сједињених Америчких Држава, ког је убио Ли Харви Освалд 22. новембра 1963. године у Даласу током председничког мандата. Освалда је пре суђења убио Џек Руби а до данас америчке службе нису декласификовале све документе о највећем политичком убиству друге половине прошлог века.

Убиства Џона и Роберта Кенедија и данас изазивају контроверзе и подстичу разне „теорије завере“. Оскаровац Оливер Стоун, аутор једног играног и једног документарног филма о убиству Џона Кенедија, сматра да је он убијен због вођења антиколонијалне политике и тражења начина за окончање Хладног рата, „пркосећи жељама америчког брзо растућег и све моћнијег војног и обавештајног сектора“.

Ексцентрик из америчке династије

Роберт Кенеди Млађи вероватно не би привукао чак ни ову скромну медијску пажњу коју ужива да нема име које је повезано са једном од најмоћнијих политичких династија у америчкој историји, каже за Спутњик др Срђа Трифковић, спољнополитички уредник америчког часописа „Хрониклс“.

„С друге стране, његови ставови су до те мере противни мејнстриму, да га се и сама породица, наравно, није формално одрекла, али га држи на приличној дистанци. Третирају га као једног ексцентрика који може слободно да пропагира те своје ставове како налази за сходно, али да не буде на ма који начин везан са фамилијом која и дан данас представља део демократског естаблишмента. Не само у Масачусетсу него и широм Америке они су и даље, и то сасвим исправно, перципирани као интегрални део лево-либералног естаблишмента.“

„Немогуће дете“ без интелектуалне дубине

Роберт Ф. Кенеди Млађи радио је као државни тужилац и адвокат. Познат је као адвокат који се бори и залаже за очување природе, нарочито река, као и угрожених и сиромашних људи и мањина, посебно америчких староседелаца. Оштро је критиковао амерички интервенционизам, нарочито у Сирији.

Велики је критичар корпорација, против којих се борио и као адвокат, заступајући сиромашне и угрожене, али и водећи парнице за заштиту животне средине. Познат је и као противник вакцина, а посебно се борио против ковид вакцина и њихове обавезне примене у САД.

Ако погледате историјат његових изјава и покушаја разних „медијских бомби“, стичете утисак да је реч о човеку који нема длаке на језику и чини се да он више жели да створи имиџ „немогућег детета“, истиче Трифковић.

„Мислим, за све те ставове, наравно, постоји и значајно утемељење, било да је реч о критици војног интервенционизма или читавог система, али у његовом случају недостаје софистицираност и интелектуална дубина“, додаје историчар.

Трећи кандидат без шанси за победу

Кенедијеве шансе да буде кандидат демократа су испод нивоа статистичке грешке али би могао ући у председничку трку као независни кандидат. Међутим, чак и са далеко боље финансираном и медијски покривеном кампањом, „трећи кандидат“ у америчкој историји, објашњава Трифкофић, скоро да никад није имао никакве шансе.

Трифковић који је био укључен у прикупљање средстава за независну кампању Патрика Бјукенена као независног републиканца 2000. године каже да овај кандидат, без обзира што је био и остао један од водећих интелектуалаца конзервативне струје у САД, није добио ни читав један проценат гласова.

Мултимилионер Рос Перо 1992. године није штедео за своју кампању независног кандидата, а једино у чему је успео је да узме довољно гласова републиканцима да би се Бил Клинтон „увукао у Белу кућу“, подсећа Трифковић.

Кандидатура независног кандидата у односу на две водеће странке тако је често двосекли мач јер с једне стране у први мах можда и привуче извесну медијску пажњу, али касније, како каже наш саговорник, кад се види каква му је стварна подршка често је мања него што су била очекивања.

„И то није изненађујуће јер у америчком политичком систему управо због доминације те две странке републиканци који би чак и симпатисали трећег кандидата за њега неће гласати ако се боје да ће тиме одвући гласове који ће помоћи демократи да уђе у Белу кућу, као што се десило са Росом Пероом 1992. И обрнуто, демократе које би подржале неког левог кандидата свеједно ће дати глас ономе ко је на страначкој листи да се не би поцепали гласови левице и тиме помогли републиканцима.“

Клан Кенедијевих без будућности

На питање колико је Роберт Кенеди Млађи на линији стрица и оца, Трифковић одговара да кроз цео историјат разних политичких династија видимо да врло често у другој генерацији долази до опадања, а у трећој до потпуног гашења талента.

Еклатантни пример је Винстон Черчил чији је син Рандолф био прилично несређена личност, тежак алкохоличар склон ексцесима, а његов син Винстон који је испочетка доста обећавао као торијевски посланик, после је потпуно нестао са сцене, подсећа Трифковић.

„На сличан начин можемо рећи да је у случају Бушових, отац Џорџ, иако је имао само један мандат у Белој кући, био далеко озбиљнији и успешнији политичар од свог сина који је започео и ирачку и авганистанску авантуру које се нису сјајно завршиле и који је увео неоконзервативце у Белу кућу. Тако да у овом тренутку мислим да на хоризонту немамо ниједног Кенедија који би истински обећавао као нека политичка фигура сутрашњице“, закључио је Трифковић.