Строго поверљиво из Пентагона: Шта се крије иза цурења тајних докумената америчке војске /видео/

Џулијан Асанж и Едвард Сноуден, чувени узбуњивачи који су свету открили строго поверљиве тајне дубоке америчке државе, добили су неочекиваног наследника, припадника Националне гарде Џека Тешеиру. Тајне Пентагона он је поделио у онлајн групи љубитеља видео-игре „Вор тандер“, „Таг шејкер централ“, названој по изразу из црначких геј порно филмова.

То је, макар, објашњење које су режим у Вашингтону и тамошњи режимски медији понудили домаћој и светској јавности.

Шта (ни)је веродостојно

Цурење података из америчке војске, које „Вашингтон пост“ описује као „вероватно највеће у протеклих, најмање, десетак година“ и иначе обилује бизарним детаљима због којих скоро свако објашњење ове афере делује као истинито. Истовремено и као неистинито, то јест, намерно пласирано како би се истина сакрила, или, барем, замутила.

Јако добру студију баш овог случаја представља тврдња британског министра за оружане снаге Џејмса Хипија, изговорена у уторак у Доњем дому Парламента, да „нису сви процурили документи веродостојни“, али да не може да каже који јесу а који нису.

Исто то је, и то истог дана, као да им је порука била координисана, а можда и јесте, поновио и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг.

Па се поставља питање која документа јесу а која нису веродостојна, и коме треба да захвалимо на томе што нека јесу а друга нису? А опет, зашто смо уопште дужни да поверујемо да су веродостојне ове тврдње Хипија и Столтенберга. Те отуда и претходно питање да ли генерални секретар НАТО-а и министар за оружане снаге једне НАТО чланице говоре истину, или им је пак у задатак пало да оваквом тврдњом релативизују оно што је објављено?

Колики су стварни губици

Као што је неко већ успешно релативизовао и — наводне — процене о губицима украјинске и руске стране. Круже две верзије документа; у једној је дупло више руских жртава у односу на украјинске, у другој, украјинских је пет до шест пута више.

У овој појединости је, додуше, релативно једноставно утврдити шта сигурно није тачно — кад се саберу бројке погинулих и рањених, варијанта с вишим бројем руских губитака значила би да је нестала читава она армија која је започела Специјалну војну операцију. Како је касније обављен само један круг и то само делимичне мобилизације у Русији, то би практично значило да у међувремену није остало никога да ратује. Што знамо да није случај.

Поврх тога, и сам тај строго поверљиви документ америчке војске — онај у коме је наведен већи број руских губитака — садржи једну важну напомену у заглављу, која даље читање практично претвара у делатност забавног а не информативног карактера: „Имамо низак степен поверења у податке о руским и украјинским губицима због недостатка информација (…) и потенцијалне пристрасности у подацима које дели Украјина“.

Ово пак може да значи и да америчка војска нема сопствене изворе сазнања о најважнијем догађају на свету у који је и сама дубоко уплетена, али то је већ посебна врста проблема.

А да поткрепи ову тезу — да су губици украјинске војске ипак знатно већи — потрудила се председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен која је, још крајем новембра прошле године, неопрезно у једном говору избрбљала да је Кијев већ претрпео губитак од 100 хиљада војника. Европска комисија је ту реченицу исекла из њеног говора, али прекасно.

Бизарна улога медија

Испоставило се и да подједнако није требало олако поверовати информацијама да, на пример, Србија потајно наоружава Украјину. Не само зато што је Србија то демантовала, и не само зато што се то исто десило и Египту па је и Египат демантовао, и не само зато што ветерани америчке обавештајне заједнице, попут бившег аналитичара ЦИА-е Лерија Џонсона, указују да у овим извештајима могу да се нађу и непроверене и нетачне информације; већ, пре свега, зато што ове документе нико није видео осим западних медија који тврде да су их видели па о њима извештавају.

Ово је, заправо, страховито важан детаљ у причи која, ево, већ две недеље потреса читав свет. Први топ секрет документи који су се појавили, одштампани па фотографисани, и у њима непријатни детаљи о анихилацији украјинског ПВО-а, о проблемима с америчким паметним бомбама због руског електронског ометања, о америчком шпијунирању сопствених савезника и савезничким војницима у Украјини, постоје у свом изворном облику и доступни су свакоме да их види.

А онда су почели да се појављују и документи, тобоже из исте приче, које међутим није видео нико осим тих парадржавних западних медија који о њима извештавају без објашњења зашто их не објављују и зашто не можемо да их видимо. Као да је у питању пословична ситуација помешаног жита и кукоља…

И иначе је улога тих медија у овој причи веома спорна, то јест, бизарна. Ево једног таквог детаља из „Вашингтон поста“: „ФБИ није спровео рацију у Тешеирином дому док ’Пост’ није открио бројне информације о тада још анонимном извору цурења докумената, и док се ’Њујорк тајмс’ није на то надовезао разоткривши Тешеиру као тај извор“.

А тврди се и да је „криза затекла Пентагон, који (…) није био свестан да су се тајне већ недељама шириле по интернету“.

Можда заиста не треба потценити ниво њихове некомпетентности. Али се не сме занемарити ни важна опомена споменутог Лерија Џонсона из ЦИА-е да је Тешеира имао трећи најнижи чин — и само годину и по дана радног искуства — у ваздухопловству Националне гарде из Масачусетса, те да у том капацитету без надзора надређеног официра није ни могао да има приступ тајним и строго поверљивим документима какви су завршили на интернету.

Како су документи завршили на интернету? Који су међу њима аутентични, а који не? И чему служи обавештајна акција која је у току?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили контраобавештајни потпуковник у пензији Љубан Каран и политиколог Александар Павић.