Досад је било практично немогуће: Астрономи установили како да посматрају унутрашњост Сунца

Астрономи имају идеју како да добију прецизне информације о саставу унутрашњости Сунца, а у томе им могу помоћи такозване гравитационе сонде.

Део астрономије који се бави гравитационим таласима још увек је у заметку. До сада су та истраживања била усмерена на најенергичније и најефикасније изворе гравитационих таласа, као што су катаклизмичка спајања црних рупа и неутронских звезда. Али, научници тврде да ће се то променити како се гравитациони телескопи буду побољшавали, што ће им омогућити да истражују Свемир на начине који су досад били немогући.

Иако гравитациони таласи имају пуно сличности са светлосним таласима, једна је разлика у томе што је већина објеката у свемиру за гравитационе таласе заправо прозирна. Материја светлост може апсорбовати, распршити и блокирати, док гравитациони таласи углавном само пролазе кроз материју. Маса предмета их може искривити, али не и потпуно блокирати.

Гравитациони таласи као користан алат за проучавање Сунца

То заправо значи да би гравитациони таласи могли да се користе као алат за завиривање у унутрашњост астрономских тела, слично начину на који X-зраци или магнетна резонанца омогућују да се сагледа унутрашњост људског тела.

Таква идеја стоји иза недавне студије која проучава како се гравитациони таласи могу користити за испитивање унутрашњости Сунца.

Сунце је толико невероватно вруће и густо, да светлост не може да продре кроз њега. Чак и сетлости произведеној у Сунчевом језгру треба више од 100.000 година да стигне до Сунчеве површине. Једине информације о унутрашњости Сунца које наука има потичу из хелиосеизмологије, где астрономи проучавају вибрације Сунчеве површине узроковане звучним таласима унутар Сунца.

Гравитационе сонде

Како пише „Јуниверс тудеј“ (Universe Today) наведеној новој студији, која се налази у научном репозиторију „арXив“ и која чека рецензије, научници проучавају како се гравитациони таласи брзоротирајућих неутронских звезда могу користити за проучавање Сунца. Неутронске звезде могу да имају деформације или површинску надморску висину узроковану њиховом унутрашњом топлотом или магнетним пољима. Ако се таква неутронска звезда врти брзо, производи континуирани ток гравитационих таласа. Ти гравитациони таласи су преслаби да би могли да их проучавају постојећим телескопима, али би следећа генерација гравитационих опсерваторија требало да има могућност да их открије.

С обзиром на то да су неутронске звезде прилично чести објекти у нашој галаксији, неке од њих су постављене тако да Сунце пролази испред њих гледано управо из наше перспективе са Земље. Од више од 3000 познатих пулсара, њих око 500 су добри кандидати за изворе гравитационих таласа. За троје од тих 500 се зна да пролазе иза Сунца, а аутори нове студије користили су профиле та три пулсара као почетну тачку.

Будући да је Сунце прозирно за гравитационе таласе, једини утицај који Сунце има на њих јесте путем његове гравитационе масе. Како гравитациони таласи пролазе кроз Сунце, мало се искривљују. Количина таквог такозваног третмана зависи од масе Сунца и распореду те масе. Аутори студије су открили да уз одговарајућа мерења и посматрања гравитационих таласа могу да измере профил густоће Сунца с врло високом прецизношћу.

Три позната пулсара вероватно су само мали део извора гравитационих таласа који пролазе иза Сунца. Већина неутронских звезда има спин оријентацију која не усмерава радио блицеве у нашем смеру, али се ипак могу користити као гравитационе сонде. Научници претпостављају да вероватно постоје стотине брзоротирајућих неутронских звезда које пролазе иза Сунца током године дана и које се могу користити на тај начин за посматрање Сунца.