Бизарни инцидент који је светску јавност „попео“ на врх Тибета /видео/

Један бизарни инцидент са захтевом за „сисање језика“, који је моментално постао виралан, учинио је да се друштвеним мрежама на истој страни нађу симпатизери америчких републиканаца и кинеских комуниста. Дрвљем и камењем осули су по Далај Лами, сваки из својих разлога.

Ови први зато што га сматрају савезником демократа, ови други због политичке позиције о „аутономији Тибета“.

Далај Лама није само верски, него и политички поглавар. Несумњиво, САД су након 1951. године и интегрисања Тибета у Народну Републику Кину уложиле много новца, времена и труда у изградњу лика и дела Далај Ламе. „Океан мудрости“, „цењени освајач“, „велики вођа“ и како је већ све називан, управо захваљујући томе добија широки публицитет и отворена врата за (полу)службене и (пара)дипломатске посете током којих актуализује питање статуса Тибета.

Мит о доброћудном Далај Лами

Представљан као „извор духовности“ који се готово невољно ангажује око политичких ствари само зато што кинеске власти спроводе репресију над његовим сународницима, од 1989. године је и лауреат Нобелове награде за мир.

У овај оквир фантастично је уклопљена и радња у глобалним размерама одлично промовисаног филма „Седам година на Тибету“ са Бредом Питом и Дејвидом Тјулисом у главним улогама.

И кроз популарну културу утврђиван је наратив о доброћудном Далај Лами и мирољубивом Тибету, док су идилу покварили Кинези са својом Народноослободилачком армијом.

Испоставило се, међутим, да се радња екранизованог дела на неколиким местима разликује од фабуле у роману (објављен још 1952. године) по којој је филм снимљен, али и да је главни протагониста (Хајнрих Харер) тридесетих година ХХ века био горљиви нациста и члан злогласних „СС јединица“ (Шуцштафел).

Чему ли је онда подучавао младог Далај Ламу? Шта је тражио на Тибету? Ово је само једна илустрација о расправама које су потом уследиле, а ових дана су и кулмунирале, о историји једног случаја и одржавању дискурса у циљу спровођења геополитичких циљева.

Јер, ипоставило се да „ера самосталности“ није била неко време „континуалног зена“, човекољубља и посвећености трансцедентном, као и да кинески ангажман на „крову света“ није онакав каквим се уобичајено представља у западном делу света.

Поглед у историју

Тибет под управом Далај Ламе бејаше сурова, брутална теократија, са практично непромењивим феудалним системом дугим тринаест векова, унутар којег су 95 посто популације чинили робови и кметови. Преостали део који је сачињавао елиту бејаше састављен у највећем делу од будистичких монаха и врло танког слоја бирократа који су помагали у вршењу власти и нешто земљопоседника повезаних са свештенством.

Правило је гласило: вредност монаха или земљопоседника мери се у злату, а вредност жене, сељака или занатлије у слами. За ове чија се вредност мери у слами примењиване су прописане казне о одсецању удова или наметању тешких дрвених плоча око врата (посебно за кажњавање жена), док су као нормални бележени и случајеви везивања радника у ланце или закључавање у заједничке просторије током ноћи како се не би усудили на бежанију.

За преко милион људи била су ускраћена елементарна права да живе достојанствено, као људска бића, о неком колективном организовању тешко се могло и говорити. Као део кинеске пропаганде увек су обележавана објашњења да успостављање новог друштвено – политичког система у Ласи након разумљивог краткотрајног отпора реформама уопште није прошло рђаво, али је било тако.

Током претходних седам деценија на Тибету су спроведене фундаменталне промене, нема више феудализма, тај народ ужива политичка, економска, културна и социјална права каква није имао никада у својој историји.

Аутономија унутар Кине

Поред тога, Тибету је гарантована регионална аутономија у оквиру Кине, тибетански је службени језик, а централне власти поприлично чине да спроведу план о функционалној интеграцији која ће интензивирати комуникацију и повећати међуетничко поверење. У ту сврху су изграђене стратешке саобраћајнице – пруге Ласа – Шигадзе (од Ласе се продужава јужно ка Катмандуу и од 2027. године би требало да повеже Кину са Непалом) и Ласа – Голмуд (одатле је чвориште за Ланџоу, Пекинг, Ченгду, Чонгкинг и Шангај) која је званично железница на највећој надморској висини (превој Тангула налази се на 5.072 метра).

Трећа пруга од Ласе до Сечуана се и даље гради, планирано је буде пуштена у функцију за две године. Тибет више није „изолована висораван“, што је утицало на драстично повећавање економског раста и обима инвестиција (бруто друштвени производ је за 20 година порастао невероватних 20 пута). О доступности здравствене заштите и образовних институција не треба много трошити речи, то је неупоредиво не само са некадашњим приликама на Тибету, већ и са данашњим у бројним азијским земљама (укључујући и оне које се граниче са Тибетом).

Овај простор (или прецизније – пространство) који је већи од територија Швајцарске, Француске, Шпаније и Португалије заједно (а при томе га насељава свега око 3 милиона људи) има велики стратегијски значај, између осталог и што су на њему изворишта Јангцекјанга (Дугачке реке), Хуангхоа (Жуте реке), Меконга, Инда, Брамапутре, Салуена. Са овог платоа напајају се водотокови Ганга, Иравадија… Хидрографија (југо)источне Азије и Индијског потконтинента нераскидиво је повезана са Тибетом.

Улога Америке

За САД је током хладноратовског периода то постало и згодно питање за „ограничавање Кине“. Употреба Далај Ламе и његових следбеника, међу којима су највећи број представљали припадници елите чија се вредност мерила у злату, а који бејаху силно мотивисани да се из егзила „боре против окупатора“ користила је за утврђивање слике о тоталитаризму комунистичког режима који је остао репресиван и према „океану мудрости“, „цењеном освајачу“, „великом вођи“, „извору духовности“, човеку који као и није имао воље или жеље да се ангажује око политичких ствари, већ само да медитира.

Свако ко се усудио да укаже на нешто другачије означаван је за кинеског пропагандисту. Или за комунисту. Уз активну америчку подршку и без критике и ставови Далај Ламе су током времена еволуирали. Како је својевремено приметио Фидел Кастро, за Далај Ламу је рат у Вијетнам био грешка, онај у Кореји „полуослободилачки“, али је зато Бушова интервенција у Авганистану већ названа „ослободилачком“.

Тадашњи кубански лидер је зато констатовао: „поштујем право Далај Ламе да верује у шта год хоће, али ја нисам дужан да верујем у Далај Ламу.“

Један бизарни инцидент, који је моментално постао виралан, учинио је да се отвори „жива полемика“ о Тибету, Кинезима и Американцима. За разлику од неких претходних времена, када се Нобеловом наградом осигуравао легитимитет, а филмовима популаризовала тема, овога пута расправа се одвијала нешто другачијим током.

Ваљда и због тога што све мањи број појединаца који имају шта да кажу зазире од тога да их етикетирају као кинеске пропагандисте или комунисте.

Прича о Далај Лами је овога пута, у светлу укупних дешавања у међународним односима, више обележена као још један у низу случајева употребе религијског у (гео)политичке сврхе. И ништа више од тога. Питање је и колико је икада и била више од тога!?